Američka teritorija na srpskoj zemlji

Kamp Bondstil – Tačno u 14.15 minuta smo pred prijavnicom američke baze Bondstil. Autobus vidno obeležen, koji minut ranije skrenuo je levo, sa puta Uroševac – Kosovska Vitina, na teritoriju američkih snaga. Iskrcavamo se iz autobusa, a onda, na toj prvoj rampi, naredba: „Vratite se nazad, dok ne stigne oficir iz Informativne službe sa podacima”, odsečno, ljutito naređuje „sekjuriti” na ulazu, angažovan iz, kako čujemo, američkih privatnih jedinica za obezbeđenje. Za pojasom mu pištolj, na marinskim pantalonama za džepom radio veza, a kad smo videli njegove oči koje su „streljale” nikakva dodatna pitanja nisu nam bila ni u podsvesti.

Vraćamo se, ubijamo vreme pred velikom tablom na kojoj piše „Kamp Bondstil”. Kiša je sve vreme padala, dosadna, hladna, jesenja, nad Sojevom, selom gde je 1999. godine izgrađena najveća američka baza posle Vijetnama, na površini od oko četiri stotine hektara. Napravljena je na mestu gde su bile srpske žitnice, na srpskom imanju sa kojeg su, kako se čulo, mogla dva osrednja grada da se nahrane žitom.

Kamp je napravljen na mestu koje NATO 1999. godine nije bombardovao, nije kontaminirano, a po nekim podacima, još godinu dana ranije znalo se da će tu biti sagrađen gradić, na nekoliko kilometara od Uroševca, kao sedište NATO snaga za istočni deo Kfora. Baza je dobila ime po Džejmsu Bondstilu, američkom vojniku iz vijetnamskog rata, a kako se priča, u njoj je sva neophodna oprema prislušno-obaveštajnog centra, gde u svakom momentu mogu da čuju razgovor u fiksnoj i mobilnoj telefoniji i sve moguće radio-veze.

Puštaju nas da uđemo tek posle dva i po sata. Ponovo smo na ulazu, gde je podignut visok betonski zid, a koji metar iza i pet redova duple bodljikave žice. Novinare beogradskih redakcija, koji su došli na poziv Atlantskog saveta Srbije, sprovode u prostoriju u kojoj su detektori, skeneri, gde vas pitaju za visinu, težinu... gde vam rade nešto nalik oftalmološkom pregledu... Ostavljate otiske četiri prsta (čvrsto priljubljena jedan uz drugi), a posebno se ostavlja otisak palca. Jednog kolegu su čak i izuli.

U prostoriji se smenjuju američki oficiri. Primećujemo da je oficir Tejlor, ispostaviće se sa Havaja, kao i komandant baze Bondstil pukovnik Roj Makareg, sve vreme sa nama.

Tačno u 16.45 stiže naređenje da možemo da uđemo. Asfaltnim putem, kakvih ima na stotine u ovom gradiću, gde su postavljene montažne drvene barake, ali i kontejneri, spavaone sa kupatilima, stižemo do komande „Bondstila”. Pred nama dolina ispresecana putevima, na vidiku tek po koje službeno vozilo, od borbenih vozila, oružja, oruđa... ni traga, ni glasa.

I dalje smo pod budnim okom američkih vojnika, iako smo u poseti sa visokorangiranim predstavnicima komande Kfora iz „Filmskog grada”.

U komandi smo Multinacionalne borbene grupe Istok, gde je u novembru Makaregov borbeni tim 29. pešadijske brigade iz Kapoelija na Havajima preuzeo komandu kampa.

Jedinica pod vođstvom pukovnika Roja Makarega deo je Nacionalne garde američke vojske. U zvaničnoj biografiji koja nam je podeljena stoji da je komandant Multinacionalne borbene grupe Istok pre stupanja na dužnost komandanta Bondstila bio glavni finansijski menadžer i da se pod njegovim nadzorom nalazio budžet od 16 milijardi dolara. Prvu vojnu funkciju imao je u bazi američke vojske Spirhed u Kuvajtu, radio je u Birou nacionalne garde, a u Pentagonu je nakon dobijanja čina pukovnika bio jedan od pet zamenika Sekretara vojske u Ministarstvu odbrane SAD.

Predstavio se novinarima i kazao da je misija američkih vojnika u skladu sa Rezolucijom 1244 SB UN. Nije želeo da komentariše „politička pitanja”, ali je kazao i da je „interakcija sa Kosovskim bezbednosnim snagama minimalna”.

Iako je novinaru „Politike” u šali, a čini se više u zbilji, sugerisano da ne postavlja „politička pitanja”, nismo mogli da ga ne pitamo: „Pukovniče Makareg, zašto na sever Kosmeta šaljete isključivo američke vojnike, kada vam je dobro poznato da tamo nisu baš dobrodošli?”

Nije se zbunio, kratko je, sa vojničkom smirenošću, odgovorio:

„Tamo su uglavnom Amerikanci, ali ima i vojnika iz Austrije, Slovenije, Poljske…”

Odgovara nam i na „tehnička pitanja”. Kaže da u Bondstilu ima 800 vojnika. Nije precizirao koliko tenkova, helikoptera i da li u bazi postoji sistem za satelitsko praćenje.

Prema nezvaničnim podacima, u Bondstilu bi trebalo da ima oko 20 helikoptera „blek hok” i „apač”, desetak tenkova „abrams A-22”….

Posle petnaest minuta, uz tradicionalni havajski pozdrav „aloha”, stižemo na pistu na kojoj je transportni helikopter „blek hok” . Cena jednog takvog helikoptera je 18 miliona dolara.

Roj Hajd, komandir za medicinsku evakuaciju, detaljno je objašnjavao namenu helikoptera, s obzirom na to da je na pisti bio sanitetski, koji je za nekih šest meseci imao sedam civilnih poziva. Dva su bila iz Makedonije, pet iz Prištine.

„Imamo 15 minuta pripreme od poziva. U roku od 25 do 30 minuta možemo da stignemo do svakog mesta na Kosovu”, objašnjavao je Hajd, uz pomoć pilota, štabnog narednika Bilija Blekbora.

Nedaleko od poletno-sletne piste je helikopterska osmatračnica, slična našoj kontroli leta. Nigde čuvenih „apača”, osim hangara za remont helikoptera.

Sve vreme posete sipi kiša. Peške idemo asfaltnim putem, ali i pravimo prečice putevima nasutim sitnim šljunkom. „Bondstil”, što bi u prevodu bilo „čelična veza”, izgrađen je na pogodnoj lokaciji kako bi bio u vezi sa bazama SAD u Avijanu i Vićenci... a i kako bi zbog visokotehnološkog vojnog komunikacionog centra u ovom delu sveta mogli da se razmenjuju podaci, ne samo iz regiona, već i iz dela koji pokriva ceo Balkan i Srednji istok. Ovde je i najmoderniji sistem za komunikaciju, koji može da uspostavi vezu sa američkim trupama bilo gde u svetu.

Tako se bar priča, jer ni deo istine o Bondstilu nećete čuti tu, na mestu gde rade obaveštajci koji su ratovali u Avganistanu i Iraku.

Dok slušamo te priče, ponovo nam pred oči izađe slika Albanca, optuženog pa oslobođenog za teroristički napad u selu kraj Podujeva, koji je pre nekoliko godina volšebno uspeo da pobegne iz Bondstila kroz ventilacione cevi u kuhinji. Nejasno je kako je uspeo da umakne marincima koji su 24 sata na osmatračnicama i sve drže na nišanu. Tu u svakom momentu mogu da vas „skinu kao zeca”.

Ceo Bondstil je pod video-nadzorom, pa nije poželjno da ne slušate naredbe onih koji vas prate.

Na ulicama nigde nikog. Ni ispred bioskopa, ni ispred Crkve Severna kapela, ni „Burger kinga”, kioska sa nazivom „Antonela pica”... Čak ni u dvospratnoj robnoj kući, gde na jakni na popustu marke „Majkl Kors” vidljivo stoji – „proizvedeno u Kini”.

Na naše iznenađenje, čuvene američke „gojzerice”, kakve nose svi marinci, ali i dobar deo vojske sa visokim činovima u Kforu, nisu mogle da se kupe. „Sve može, ali za te čizme stoji zabrana”, razočarano prihvatismo odgovor.

Pod dvosatnim smo nadzorom oficira iz Štaba Kfora u Prištini, ali i havajskih oficira. Nema mrdanja, ni odstupanja od utvrđene maršrute. Dozvoljeno je slikanje drvenih objekata privremenog karaktera, nalik na kućice u Kubi i čuvenoj bazi u zalivu Gvantanamo.

Već počinje mrak, a dozvola za posetu ističe. Probijamo se puteljcima, zaobilazimo „zebre” na asfaltnom putu, sklanjamo se da nas ne odnese „gradski autobus”. Na stajalištima – radnici, lokalno osoblje, Albanci. Kompletno održavanje Bondstila, osim spremanja hrane, u rukama je lokalnog stanovništva.

Na izlazu, ponovo legitimisanje. Pogleda marinac u putnu ispravu, pa u vas... ali desi se i omaška. Tako je novinarki „Politike” u ruke došla lična karta koleginice.

Obe smo plave. Nije baš sve kako se priča.

Ali, jeste sasvim sigurno da „država Amerika i američka vojska ne snose nikakvu odgovornost tokom vašeg boravka u bazi”.