Tatina nova partnerka

Poznato je da iz godine u godinu polako ali sigurno raste broj razvedenih brakova. U mnogima od ovih brakova pored muža i žene, postoji i dete ili više njih. Razvodom se konstatuje da ona i on više nisu žena i muž, ali s obzirom na to da imaju zajedničko dete, ostaju u ulogama mame i tate. Kako s razvodom život ne prestaje, mnogi od razvedenih nalaze nove partnere s kojima ulaze u trajne veze ili nove brakove. Time u živote svoje dece iz razvedenog braka uvode nove odrasle osobe koje pokušavaju da sa decom uspostave nove emotivne odnose.

Suočeno sa novom odraslom osobom u svom životu, dete koje je naviklo da ima mamu i tatu, često je zbunjeno novom situacijom i ne zna kako da se postavi prema njoj. Tipičan scenario posle razvoda jeste taj da dete ostaje kod majke, a da oca viđa određenim danima. Takođe je tipično da je otac taj koji prvi u život deteta uvodi svoju „prijateljicu”, koja kasnije postaje tatina „partnerka” i na kraju tatina „nova žena” U tipičnom scenariju se nešto kasnije pojavljuje i mamin „prijatelj” koji kasnije postaje mamin „novi muž”. Na kraju, dete ima emotivni odnos sa dve odrasle osobe koje mu nisu biološki roditelji.

Ljubomora i neprihvatanje

Mnoga deca razvedenih roditelja nisu zaista emotivno prihvatila roditeljski razvod, tako da gaje svoju fantaziju da će se u budućnosti nekako mama i tata ponovo spojiti i da će sve biti kao nekada. Zbog toga deca imaju negativan stav prema „uljezu” koji sprečava da se mama i tata ponovo zavole i da žive zajedno.

Drugi dečji motiv koji doprinosi neprihvatanju nove osobe jeste detetova ljubomora. Ono želi ljubav roditelja za sebe, a kada shvati da roditelj voli novog partnera, tada se ponaša neprijateljski prema njemu, želeći da roditelj voli samo njega.

Tipična greška novog partnera jeste da se ponaša prema detetu kao da je njegovo rođeno, žureći da se približi detetu, kako bi ga dete prihvatilo. Demonstrirajući da prihvata njegovo dete, novi partner na taj način poručuje onom roditelju sa kojim je u vezi, da je zaista opredeljen za vezu. Takvim pristupom ona ili on sebe često stavlja u ulogu nove mame ili novog tate. To zbunjuje dete koje već ima svoju pravu mamu ili pravog tatu. Tipična detetova dilema jeste da li će, ako prihvati novu mamu ili novog tatu, izneveriti odnos koji već ima sa pravim roditeljem. Na primer, ako zavoli novu tatinu partnerku, da li je izdao svoju rođenu mamu.

Zbog toga novi partner ne bi trebalo da žuri i da se postavlja u ulogu roditelja, jer će verovatno naići na detetovo odbijanje. Umesto toga, on treba da se postavi u ulogu nove odrasle osobe, koja pušta detetu da svojim tempom prihvati tu novinu, i da se ono samo približi novoj osobi koja je važna njegovom roditelju. Nije dobro ponašati se u ulozi nove majke ili novog oca, već treba imati ulogu „tatine partnerke/žene” ili „maminog partnera/muža”, iz koje pokazuje detetu da je prihvaćeno, ali zauzimajući izvesnu distancu prepuštajući da stvarni roditelj bude bliže detetu. Tako će dete jasno znati ko mu je majka, a ko otac i neće biti zbunjeno.

Roditelj treba da ima dogovor, a zatim i neku vrstu psihološkog ugovora sa novim partnerom o onim roditeljskim funkcijama koje želi ili ne želi da sa njim deli. Tako, na primer, često roditelj novom partneru prepušta funkciju brige o detetu, ali ne želi da mu prepusti funkciju kažnjavanja deteta. On ili ona zadržava pravo da nakon informacije o tome šta je dete uradilo, odluči da li je to za kažnjavanje i za koji oblik kažnjavanja.

Bez žurbe do poverenja

Sasvim je razumljivo da se roditelj oseti veoma ugroženim kada se u blizini njegovog deteta pojavi novi partner drugog roditelja. Kako mu je dete veoma važno, pojava trećeg lica izaziva neprijatna osećanja, zabrinutost za odnos prema detetu i sumnju u treću osobu. Iz tog razloga mnogi roditelji bezuspešno pokušavaju da kontrolišu odnos drugog roditelja i njegovog partnera prema detetu. Zbog toga drugi roditelj i njegov novi partner treba da znaju da je pojava novog partnera bolna za prvog roditelja i da njemu treba izvesno vreme da shvati da je novi partner dobronameran prema detetu, da ne ugrožava status mame ili tate prvog roditelja, i da je kompetentan odrasli koji dobro brine o detetu. Tek na kraju ovog procesa prvi roditelj može da prihvati novog partnera i da u njega ima poverenje.