Mobilni klinci

Današnja deca prvo nauče da igraju kompjuterske igrice, a tek onda se, eventualno, popnu na drvo. Zato, dok ne odrastu, teško razlikuju trešnju od lubenice. Umesto da trče po poljima cveća i livada, što bi rekao pokojni pesnik Dobrica Erić, ili da igraju fudbal i basket na terenima između sivih solitera, detinjstvo provode sami u sobama. Otuđeni od spoljnog sveta, drugara, neba, sunca i vetra pronašli su novi univerzum kroz koji lebde, gledajući u ekrane pametnih telefona, tableta ili računara.

Tako se ulazi u virtuelnu realnost, mada je daleko upečatljivije, ako se traganje za pravom istinom prevede u sferu filma, u „Matriks”. Tamo gde vladaju zadivljujući prelazi između različitih stvarnosti: u onom, beznačajnom, koji se vodi na svežem vazduhu ili u učionici i drugom, daleko stvarnijem, koji se živi u sobama uz mobilni superaparat koji se već pretvara u prirodni produžetak prstiju. Deca će uskoro čitati o Petru Panu koji se penje s nivoa na nivo igrice o zemlji Nedođiji, dok ga, umesto u snovima, po ekranu juri zli kapetan koji, umesto kuke, koristi Samsung galaksi.

Da li se pre nekoliko dana nesrećni dvanaestogodišnji dečak s Novog Beograda ubio skočivši sa 7. sprata jer mu je majka zabranila da igra kompjuterske igrice? Ko zna, tragedija je isuviše velika da bismo olako donosili zaključke, ali se pominje da je dečak igrao jednu od najpopularnijih video-igrica na svetu koja izaziva najteži oblik zavisnosti, poput heroinske. Ali, nekoliko dana ranije, devetnaestogodišnja devojka iz Niša pravila je video-klipove s drugovima na krovu stambene zgrade. Tražeći najbolji kadar, kako bi opčinila svoje pratioce na društvenim mrežama, ona je zakoračila u ambis. Posle nekoliko sekundi bila je mrtva.

Poznajem mnogo tinejdžera u mom kraju koji se pentraju po krovovima zgrada, kako bi napravili što atraktivniji kadar ili video-zapis, a potom ga okačili na „Instagram”. Kada ih opomenem da je to što čine opasno po život, oni mi se smeju kao biću iz pećinskog doba. Iako nisam građen kao dinosaurus, osećam da imam nešto zajedničko s tom plemenitom životinjom. Naime, predosećam da nestajem u informatičkom ledenom dobu novog totalitarizma. Prvo, mozak nam je istog obima, dakle, skromnih razmera. Druga sličnost s dinosaurusima jeste ta da osećam ledeni dah smrti u tom besmislenom i beskrajnom sajber kosmosu, gde bi Gogolja proglasili netalentovanim, Čehova sterilnim, a Prusta preopširnim.

Dečje poimanje realnosti, dakle, nisu ivice krova, već imaginarni svet novih tehnologija u kojima lebde. Taj svet ne poznaje silu gravitacije, već nudi opsenu globalne popularnosti. Zbog toga je mlada Nišlijka poginula. U tih nekoliko sekundi, ona nije hodala pažljivo, već je zakoračila u paralelni, virtuelni kosmos koji se ne poklapa s dimenzijama krova, na kom su se igrala naša deca. To je pošast novog sveta.

U američkom Grand kanjonu poginulo je više od 50 mladih osoba. Pravili su selfije, nesvesni da idu po tankoj liniji života i smrti. Verujući u besmrtnost na društvenim mrežama i sabirajući lajkove, završili su u provaliji, hipnotisani besmislenom popularnošću i brojem pratilaca. Veličanstvenu arhitekturu prirode nisu posmatrali svojim očima, kako bi čudesne pejzaže zauvek uskladištili u svojim uspomenama. Oni su težili ka nečem drugom. Da te slike uskladište u memorije mobilnih aparata tek nekoliko sekundi, a da ih zatim podele sa svojim sledbenicima sajber sveta. U novoj stvarnosti, ljudski kontakt postao je subverzija.

Posmatram dečurliju kojima oči sijaju kao displeji pametnih mobilnih telefona i čiji su prsti, u evolutivnom haj-tek procesu, postali neproporcionalno dugački u odnosu na šake zbog kuckanja tupavih es-em-esova, lajkova i ko zna čega još te će, možda, već u narednoj generaciji, postati naša mala, slatka čudovišta.

Pijuckaju sokiće jedni pored drugih u kafićima, međusobno su udaljeni svetlosnim godinama. I kad se dodirnu borave u različitim hemisferama. Umesto da razgovaraju, sedeći za istim stolom, šalju poruke. Hipnotički put ka apokaliptičnoj virtuelnoj realnosti jeste put bez povratka. Ako neko ipak uspe da se vrati nazad, nećemo ga prepoznati. Ko još ozbiljno razgovara s robotima?

Kako da dopremo do naše dece i vratimo ih na sportske terene ili ih popnemo na drvo? Dugo nisam video devojčice koje igraju lastiš ili musave dečake kako igraju basket po kiši.

Dok trčimo od posla do posla, srećni što ga uopšte imamo, ne obraćamo pažnju na klince i prepuštamo ih moćnim uređajima koji ih vaspitavaju umesto nas. Uskoro će ih pomaziti po glavi i poljubiti pred spavanje.

Zbog toga treba analizirati šta rade bogati Amerikanci, oni koji su stvorili novi informatički svet i veštačku inteligenciju koja je već preuzela vlast nad izgubljenim dušama. U najskupljim privatnim školama deca se igraju kockama, a zabranjena je upotreba tehnologija, piše „Njujork tajms”.

Nova kasta superbogataša stvara naslednike koji se vraćaju u realnost, dok milioni siromašnih i njihovi naslednici, naša deca, postaju zavisnici virtuelne diktature. Naime, ne smeju da se okrenu oko sebe, kako bi osetili sunce i vetar, jer će im sve konačno postati jasno. Zato im se ne dozvoljava da skrenu pogled s ekrana!