Odbrana demokratije

Gotovo dva veka Srbija svoje političko biće i svoju budućnost nastoji da gradi na demokratskim principima. Igrom istorijskog slučaja naša zemlja i naš narod prvi su osetili razorne posledice napuštanja međunarodnog pravnog poretka i demokratije u korist vojne sile 1999. godine. Nije manje bilo ni razočaranje u poredak koji su posle petooktobarskih promena u Srbiju doneli domaći falsifikatori demokratske ideje. Građani Srbije danas znaju da cene stvarnu demokratiju, mir, razvoj i stabilne društvene prilike zato što su im tako dugo bili bezočno uskraćivani.

Čemu onda protesti?

Da podsetimo. U pet apsolutno demokratski sprovedenih izbornih ciklusa, od lokalnih i parlamentarnih do predsedničkih, kandidati koalicije okupljene oko Srpske napredne stranke ubedljivo su pobeđivali i njihovi rezultati su, bez izuzetka i bez ikakve primedbe, potvrđeni u međunarodnoj zajednici. Štaviše, domaća i inostrana politička javnost smatra ih logičnom i neospornom posledicom učinka koji je kontinuiranom uzlaznom liniju postignut u svim sektorima srpskog društva od 2012. godine.

Prethodna vlast je, uprkos simpatijama zapadnih zemalja posle petooktobarskih promena i početnom optimizmu građana Srbije, imala negativan učinak u vezi sa svakim pitanjem. Manipulisalo se parlamentarnom demokratijom i oduzimani su mandati narodnih poslanika. Glasalo se iz Bodruma. Mediji su hermetički zatvoreni za svakoga ko drugačije misli. Ekonomske vrednosti zemlje uništene su pljačkaškom privatizacijom i diletantizmom novih upravljača. Radna mesta zatvarana su geometrijskom progresijom do pucanja socijalne izdržljivosti. U tom periodu zapušteno je rešavanje pitanja Kosova i Metohije, podjednako nedostatkom svake političke inicijative i sramnim debaklom pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu. Grafikon ekonomskih parametara srozavao se u sunovrat, samim tim i životni standard građana. U međunarodnoj politici, državničkim kontaktima, regionalnim projektima ili političkim savezima, Srbija je bila slepo crevo.

Zašto je to bilo tako? Zato što nije bilo demokratske odgovornosti vlasti prema građanima i zato što nosioci te vlasti, većina od njih u današnjim protestima, nisu imali nikakvu strategiju za opstanak i razvoj Srbije. Za razliku od današnje vlasti, koja je započela temeljnu obnovu nacionalne ekonomije i postigla zapažene uspehe po svim egzaktnim pokazateljima, prethodnici nisu bili ni svesni da demokratija u jednom društvu mora da ima i svoju ekonomsku osnovu, da samo bogato društvo može da bude slobodno društvo. Ili je reč o nečemu još opasnijem za Srbiju.

Pre svega, najvažnije političke ciljeve koje je isticala vladajuća garnitura od 2000. godine, a kojima se nije ni približila, danas uspešno ostvaruje koalicija okupljena oko Srpske napredne stranke, posebno u pogledu pregovaračkog procesa i opštih odnosa sa Evropskom unijom. Razvijeni su i snažni odnosi sa Rusijom i Kinom, uznapredovali sa SAD. Dobar deo tog uspeha zasniva se na demokratskom ugledu koji je Srbija postigla u poslednjih sedam godina. Demokratski profil zemlje takođe je pouzdani putokaz stranim investitorima. Uz sve druge pomenute prednosti koje karakterišu današnju Srbiju, postavlja se pitanje: Ko bi ponovo glasao za one koji su je od 2000. do 2012. vukli na dno?

Organizatori subotnjih protesta to odlično uviđaju. Pošto njihova politička motivacija nisu bolja rešenja za srpsku politiku i ekonomiju, a personalna ponuda ne može više nikoga da ubedi, ostaje nasilje kao jedini instrument borbe za vlast. A nasilje je negacija demokratije.

Ništa bolje ne govori o stvarnim ciljevima organizatora protesta nego sredstva koja upotrebljavaju. Ako su vešala, testere, huligansko upadanje u institucije i nasilje nad ženama njihov izbor, onda je mračna budućnost koju spremaju Srbiji. Još je zlokobnije stanovište da manjina ima pravo da mimo izbora ruši demokratski izabranu vlast. Da li još samo u našoj zemlji treba da vlada diktatura manjine koja je umislila da bolje od većine građana zna šta je njihovo dobro, koja je u školovanju preskočila Džona Stjuarta Mila i Slobodana Jovanovića? Ko bi još takvu zemlju i takvu vlast poželeo za partnera, osim jednokratno, dok se ne ostvare prljavi geopolitički interesi i Srbija baci na kolena? A nije mali broj političkih grabljivica, u svetu i u regionu, koje bi nam rado namenile upravo takvu vlast i takvu sudbinu.

Organizatori subotnjih protesta, željni vlasti i osokoljeni sa strane, uviđaju da će Aleksandar Vučić i Srpska napredna stranka, na temelju svoje politike, još mnogo izbornih ciklusa demokratski kormilariti srpskim brodom, na zadovoljstvo apsolutne većine građana. Kako vreme odmiče, rezultati vladajuće koalicije sve su zamašniji, a podrška u glasačkom telu sve veća. Ovakvoj opoziciji, bez kompetentnosti, bez odgovornosti prema društvu i državi, bez uvažavanja demokratskih regula, ostaje jedina nada da nešto uradi uličnim nasiljem i odmah. Problem je što ta metodologija nanosi štetu Srbiji, što je predstavlja kao nesiguran investicioni ambijent, što je rizična za njen razvoj, što slabi srpsku poziciju u pregovorima o Kosovu i Metohiji i pridruživanju Evropskoj uniji.

Zbog toga je odbrana demokratije danas odbrana Srbije.

Direktor Zavoda za udžbenike

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista