Mislioci za 21. vek

Bliži se zanimljiv filozofski duel koji će prenositi mnogi svetski mediji: slovenački filozof Slavoj Žižek 19. aprila „ukrstiće koplja” sa kanadskim profesorom psihologije Džordanom Petersonom. Debatu mnogi već nazivaju „najvećim filozofskim sučeljavanjem u novom milenijumu”, a učesnici će raspravljati o tome šta je kapitalizam učinio savremenom čoveku i koja su moguća rešenja za važna globalna pitanja. Žižekova i Petersova rasprava navodno treba da bude replika čuvenog razgovora između Noama Čomskog i Mišela Fukoa sedamdesetih godina prošlog veka. Dok jedni željno iščekuju da čuju Žižeka i Petersona, drugi smatraju da je to čista komercijalizacija društvene misli. Zato otvaramo pitanje da li je filozofija „prava” samo ako se o njoj uči iz prašnjavih knjiga, ili su takozvani filozofi-influenseri zapravo adekvatni nosioci društvene misli u 21. veku? Da li razgovor o filozofskim temama, ako se odvija preko društvenih mreža, gubi na ozbiljnosti, ili je to danas pravi način da se dopre do šire publike, pre svega do mlađih generacija?

Ovo pitanje je još složenije ako uzmemo u obzir da je teško odvojiti javnu ulogu intelektualca od pukog pretvaranja ideja u robu koja se prodaje na globalnom medijskom i internet tržištu. Fuko i Čomski bez sumnje spadaju među najveće mislioce, ne samo svoga doba, pa ipak i oni su o najkompleksnijim filozofskim pitanjima diskutovali pred televizijskim kamerama. Uprkos tome, teško da bi bilo ko danas rekao kako su njihove reči bile banalizacija problematike o kojoj se govorilo. Peterson i Žižek će na sličan način razmatrati ključna pitanja koja muče savremenog čoveka, a koja se tiču kapitalizma i odgovora na probleme koje taj društveni i ekonomski sistem stvara. Doduše, ako želite uživo da čujete šta Peterson i Žižek imaju da kažu o tome, treba da izdvojite mnogo novca. Ovo može zvučati poprilično paradoksalno, jer Žižek sebe definiše kao levičara, ali ako uzmemo u obzir da je njegov celokupan javni angažman kreiran tako da neometano uživa u blagodetima liberalnog kapitalizma, onda visina karte za ovu debatu nimalo ne iznenađuje.

No, i kada je reč o odnosu između novca i intelektualnog angažmana, situacija nije uvek jednoznačna. Pogledajmo još jedan primer iz prošlosti. Pionir sociologije i sigurno jedan od najznačajnijih mislilaca 19. veka Georg Zimel zbog antisemitizma u nemačkim akademskim krugovima toga doba nije ostvario univerzitetsku karijeru. Umesto za katedrom, on je svoja predavanja držao po raznim klubovima koje je posećivala široka i raznolika publika. Zimel je gotovo sve brilijantne sociološke ideje izrekao upravo na tribinama za koje su se kupovale karte. Ovakvih primera nije malo u istoriji društvene misli (počev još od antike), a danas se niko ne bi usudio da te mislioce nazove banalnim ili neozbiljnim zato što su svoje ideje delili sa širim auditorijumom ili su ih i naplaćivali.

Ali vratimo se u 21. vek. U ovom trenutku nekoliko filozofa-infuluensera kreće na turneje. Primera radi, francuski filozof Bernar Anri-Levi, domaćoj javnosti poznat po kontroverznim stavovima o ratovima na prostoru bivše Jugoslavije, upravo je sada na evropskoj turneji na kojoj promoviše svoje (navodno leve) ideje. Ključno pitanje u svemu tome glasi – kako pronaći sredinu između konzervativne pozicije po kojoj socijalna misao treba da ostane privilegija manjine koja ima pristup formalnom obrazovanju i polemikama koje se odvijaju u uskim akademskim krugovima i, sa druge strane, onih koji misle da društvena nauka ne gubi kritičku oštricu ako se za debatu filozofa i psihologa kupuju karte kao da je fudbalski meč na kome se onda navija za svog favorita i to bez dubljeg promišljanja onoga što je rečeno.

Postavljena pitanja su složena i ne može se na njih odgovoriti u jednoj kolumni. To su važna pitanja, ne samo za one koji se bave društvenom naukom, već se tiču i celokupnog obrazovnog sistema i načina na koji će se socijalna misao prilagođavati generacijama koje dolaze, a koje će biti formirane u uslovima sve bržeg tehnološkog napretka. Jedan od univerzalnijih odgovora bio bi da je i u prošlosti i danas mnogo bitnije šta se i sa kojom svrhom misli i govori, a ne koji su kanali kroz koje se neko obraća.

Svako doba iziskuje nove načine komunikacije, a u 21. veku tih načina zaista ima više nego ikad, pa ih treba iskoristiti kako bi što više ljudi moglo da čuje nove (kritičke) ideje. Mislioci koji su se obraćali širim društvenim slojevima oduvek su postojali i to je izuzetno važan deo akademske kulture i etike prosvećivanja. Međutim, trebalo bi razdvojiti javnu ulogu mislilaca od hiperinflacije aktivnosti samo zarad toga da bi se stekla popularnost i novac. Jer, ako su glavni motivi zarada i slava, onda kritičkog potencijala zasigurno nema, a tako iznesene ideje neće doneti boljitak nikome osim onih koji na njima zarađuju i pritom stiču status „filozofskih zvezda”.

Asistentkinja na Odeljenju za sociologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista