Pobuna provincije

„Šta se čeka? Ne tiče se ni Solane, ni Putina, a izgleda ni Dačića što Kraljevo nema sportsku halu, pešački most preko Ibra...”

Ovo su reči jednog Kraljevčanina koji je, bez sumnje, u pravu. U većini gradova i opština u Srbiji zavladala je neka postizborna pauza, ćutnja kad su u pitanju pregovori o formiranju nove lokalne vlasti.

Lokalni političari privatno ne kriju da čekaju odobrenje iz „centrale” u Beogradu kako bi otpočeli pregovore. Biće, kažu, „kako gore odluče”. Nedavni pokušaj kraljevačkog ogranka Srpskog pokreta obnove, kao člana koalicije „Za evropsku Srbiju”, da inicira te razgovore ostao je bez rezultata. Nemaju sagovornika. Poštuje se stranačka disciplina i teži preslikavanju političke scene s vrha države na lokalni nivo.

Dobro, nije loše imati disciplinovane političke stranke, ali šta kad „gore” ne ide glatko, kad se političari glože oko krupnih nacionalnih pitanja vodeći pri tome računa i o budućnosti svojih partija. Predugo čekanje na „koalicioni obrazac” iz centrala ne isplati se u „lokalu”. Za konstituisanje novih opštinskih skupština rok je oko mesec dana, a i posle formiranja vlasti ima mnogo posla oko izbora novih organa. Slede imenovanja novih rukovodstava i uprava u javnim preduzećima. I u tim poslovima će, po svemu sudeći, proći ova građevinska sezona, a mostovi, sportska hale, kanalizacije će ostati… za dogodine.

Najmanje su lokalni političari krivi za takvo „nacionalizovanje” opštinske scene. Težnja ka istovetnoj kombinaciji vlasti, pored poštovanja stranačke discipline, u unutrašnjosti proističe i iz ustavnog i zakonskog statusa lokalnih samouprava u Srbiji. Finansijska zavisnost opština od najviših institucija republike i volje državnih funkcionera presudno utiče na uspeh lokalne vlasti i realizaciju njihovog programa komunalnog razvoja. Zbog toga se poslednjih godina na lokalnim izborima i pojavljuju pokreti, grupe građana čiji je cilj borba za „debeogradizaciju”, odnosno za finansijsku decentralizaciju države. Na toj je osnovi tek formirani Pokret za Kraljevo osvojio čak šest odborničkih mesta.

Lideri takvih pokreta poseduju istančan osećaj za biračku volju u „lokalu”, koja ne mora biti istovetna kao na državnom nivou. Zato su sve učestaliji zahtevi birača da na listama za lokalne izbore glasaju za poznate, sposobne i u narodu popularne predstavnike, odnosno po principu većinskog izbornog sistema, a ne za depersonalizovane stranačke liste. Poznavaoci lokalnih političkih prilika tvrde da bi u takvom sistemu došlo do ukrupnjavanja političke scene, u opštinskim skupštinama bi bilo manje stranaka i strančarenja, lakše bi se i brže pregovaralo i dogovaralo, a vlast bi bila stabilnija i efikasnija.

Drugim rečima, za lokalnu samoupravu bi, kako smo nedavno od jednog građanina čuli, „i Bog, da je pisao izborni zakon, napisao – većinski”.

Za tu mogućnost građani nisu imali prilike da glasaju. O tome je odlučila politička elita, ona koja sada treba i da „odobri” početak pregovora o formiranju novih opštinskih vlasti.