Čekajući Jelenu uz zvuke sirena

Amerika je, kažu i veruju, nastala u umovima svojih vizionara. A kasnije su zahvaljujući tim prvim vizionarima dolazili drugi, donoseći nove vizije i ideje.

Za Ameriku ne znam, ali za Medison u Viskonsinu sam siguran. Prava je šteta što Džejms Doti nije mogao da živi duže, da vidi kakav je grad stvorio kupivši komad zemlje od tadašnje teritorije Viskonsin za tričavu sumu novca, nameravavši da od tog parčeta šume stvori prestonicu buduće države, imenovavši svoj zamišljeni grad po predsedniku Džejmsu Medisonu. Grehota je što sada samo sa nebesa može da gleda svetlima obasjanu zgradu Kapitola i što ne može da se provoza ovim gradom i sagleda delo svojih vizija. Vek i po kasnije.

Prvi su emigranti dolazili zbog svojih vizija. A ja? Ima li razlike između vizija i iluzija? Ideje, iluzije, ili prosto nemirna mladost, šta je mene dovelo ovamo i učinilo da ovaj grad postane i moj novi dom, da ga zavolim, da ga upoznajem, da uživam u njegovim ulicama, parkovima i jezerima, i da mu se divim?

I da ga pokazujem drugima kad god mogu!

A pokazivao sam joj mnogo, te njene prve godine na novom kontinentu. Šetali smo pored Kapitola celog tog proleća, leta i jeseni, uživali u njegovoj blizini, u subotnjim pijacama kada farmeri južnog Viskonsina dolaze da prodaju svoje povrće, svoje hlebove sa sirevima, cveće iz svojih bašta, med iz svojih košnica. Ležali smo tog leta na ćebadima prostrtim na travnjaku oko ove zgrade čitajući knjige koje smo jedno drugom poklanjali, ispijajući hladni čaj iz njene termos boce sve dok nam knjige ne bi dosadile i dok se ne bi prepustili dremežu zagledani u krošnje drveća iznad nas i u plavetnilo avgustovskog neba.

Ali u zimskim noćima krugove oko Kapitola pravio sam sam. Prva zima u Viskonsinu bila je previše za lepoticu naviklu na pustinju Izraela, pa sam za svoje obavezne šetnje noću morao da nalazim izgovore, da se iskradam, da lažem.

- Kako možeš da šetaš sam po ovolikom snegu i hladnoći, pitala bi me Rebeka po povratku iz mojih malih begova.

- Vidi, dušo, sneg ima svoju magiju. A magija se ne propušta. Samo šetajući po pustinjskom pesku i po svežem snegu možeš da ostaviš tragove za sobom. Tada najbolje ispoštuješ samoću, kada se okreneš i vidiš da niko ne pravi tragove pored tvojih. Nisam imao sreće da se rodim u pustinji kao ti. Ko zna, možda jednoga dana prošetamo zajedno, ali do tada mi ostaje samo sneg. A i hladnoća ume da prija.

Bežao sam dobro znajući da žene teško praštaju te male begove. Doživljavaju ih kao izdaju najgore vrste, tretiraju ih gore nego neverstvo, zlopamte i na kraju kažnjavaju i višestruko naplaćuju svaki pokušaj slobode.

Ali snežne latice zovu me u beg iznova, svake godine, svojom čarolijom pretočenom u magiju. I možda nije ni čudo što bi i se u tim šetnjama po nekada pričinjavala i iluzija lepotice koja je jednom zanavek dotakla moj život. Namerno kažem dotakla, jer u njega ni na koji način nije ušla, osim što je te ratne zime, početkom 1999. koračala sa mnom po snegu nekih stotinak koračaja do škole.

Jelene mi nikada nisu bile suđene. Možda mi ih je zanavek ukleo moj otac poklonivši mojoj majci Andrićevu knjigu „Jelena, žena koje nema”.

„Za najlepši avgustovski dar i najsretniji septembar”, pisalo je na početnoj stranici luksuznog fotopiskog izdanja ovog remek dela našeg nobelovca kada sam prvi put u životu kao dečak uzeo ovu knjigu sa police i prelistao je.

Samo se najlepše upamte za  navek!

A Jelena je bila mlada žena od šesna`est godina, išla je u moju školu, imala je smešno vlaško prezime i bila je najlepša devojka u koju su se moje oči zagledale. Gledale su i maštale o mladoj lepotici preduge crne kose i bujnih grudi, ali se dugo nisu usuđivale da joj se približe. Ali žene to uvek osete...

I tako sam koračajući jednog februarskog jutra ka školskoj zgradi iz daljine spazio Jelenu. Stajala je na uglu i čekala mene.

Ćutljiva i prelepa, ni jednom rečju nije davala znaka da razume ili naseda na moj na brzinu nevešto sročen pozdrav i priču. Tih stotinak metara koračala je pored mene, gledajući me, skoro na isti onaj način na koji sam ja gledao nju. Samo to jutro, tih stotinak metara, toga dana, i nikada više.

I ništa više od toga!

A onda, nekih mesec dana kasnije, dok se nad Srbijom topio sneg, ponovo je sve zamirisalo na rat. Tog poslednjeg školskog dana u kome je poziv na časove umesto zvona objavljivala sirena za uzbunu, moja ponosna nacija nalazila je u sebi hrabrosti da se suoči sa moćnima i zlima, a ja sam napokon našao hrabrosti da se suočim sa Jelenom.

Sad il` nikad, došapnuo sam sebi i uputio se u njenom pravcu.

- Čekaću te večeras. Dođi. Znam da želiš, probuncavao sam rečenice praćene adrenalinskim šokom i lupanjem srca.

- Ne mogu.

- Moraš.

- Ne razumeš. Ja sam udata!

- Udata! Pa tebi je tek šesnaest...

- Ali ja sam Vlajna. Ne mogu da se iskradem, živim sa njim. Tako to ide kod nas.

- Ja ću te, ipak, čekati, promucao sam zbunjenog glasa i oborenog pogleda.

I čekao sam. Dok su te večeri stanovnici obližnjih kuća zamračivali svoja prozorska stakla, zaključavali kapije i sklanjali se u svoje podrume jedan se mladić svojim čekanjem suprotstavljao „Milosrdnom anđelu”.

Pričaću nekome o ovome ako preživim ovaj rat, mislio sam. I pričao sam.

Ali više se nikada nismo videli, osim u mojim zimskim šetnjama kada bi se kao iluzija po nekada stvorila pored mene.

U tim prilikama ispovedao bih joj se, ispričao joj svoj život bolje i detaljnije nego bilo kom svešteniku i duhovniku do tada. Govorio bih joj moje strahove, želje, prevare, begove, a ona bi me gledala, ćutala i koračala pored mene baš kao što je otkoračala tih stotinak koraka tog februarskog jutra. I činilo se da me razume!

Samo bi jedan par tragova u snegu na kraju šetnje vraćao u realnost i svedočio da sam još jednom po svom omiljenom gradu ipak šetao sam.

Umorio sam se. Ne mogu više da volim kao tada. Ne zaljubljujem se.

Mogu da poštujem, umem da zabavljam izvodim i pokazujem, uspem po nešto i da pružim, mogu po nešto nekome još uvek da dam. Ali da volim ne mogu. Umorio sam se.

Surov je život bez vizija, makar one bile i iluzije. Prošle zime ni Jelene nije bilo da prošeta sa mnom. Možda se i ona umorila od mojih priča? U svakom slučaju gadan je osećaj kada i zamišljene žene počnu da te ostavljaju.

A tako bih voleo da mogu da vratim vreme unazad, da je tog februarskog jutra zgrabim, poljubim kao nikada nijednu pre a ni posle toga, da joj po cenu vlastitog života ne dam da progovori i da svaku njenu reč i otpor ugušim poljupcem.

Tako bih voleo da imam sve što nisam imao. Da mogu da ponovo sretnem Jelenu. Da sam mogao da imam oca. Da sam mogao da budem jači. Da mi misli o  daljinama nisu bile jedina nada, snaga i oslonac.

Ili ako ništa drugo, da se barem jednoj od tih zimskih noći osvrnem i da za sobom vidim dva para tragova u snegu.

Predrag Rudović