Ruska karta u Nemačkoj

Novi ruski predsednik Dmitrij Medvedev moraće dobro da zasuče rukave kako bi nastavio tempom kojim je išao njegov prethodnik a sadašnji premijer Vladimir Putin. Godine „putinizma“ za najveću državu na svetu su predstavljale period brzih promena na unutrašnjem planu, ali i jednako brz povratak na međunarodne pozicije izgubljene tokom mučnih godina tranzicije. Hteo ne hteo, Medvedev mora u tu igru da se ubaci punom snagom i bez oklevanja. Toga su svesni i on i njegovi budući sagovornici koji se definitivno neće mnogo truditi da mu olakšaju posao.

Sama činjenica da prva predsednička putovanja Medvedeva vode na istok govori dovoljno. Posete Kini i Kazahstanu, dvema državama od kojih je prva potencijalno najveći kupac ruskih energenata a druga najbliži partner u njihovom obezbeđivanju, jasno ukazuju na strategiju Moskve: ono što ne proda na zapadu, prodaće na istoku. A ko će posle svega ostati kratkih rukava, stvar je proste računice.

Naravno, ne treba ni sumnjati da je ova poruka jednako upućena Evropljanima i prekookeanskim partnerima Amerikancima, koji će morati dobro da razmisle da li je eventualno razmeštanje raketnih sistema u Poljskoj i Češkoj najjevtiniji način da se očuva politički uticaj na Starom kontinentu.

Premišljanja u EU

A na evropskom tlu stvari počinju da se komplikuju. Tvrdnja pojedinih analitičara, sklonih katastrofičnijem gledanju na svet, da je „EU uništena, NATO takođe“, i da je „jedino što je realno preostalo – vojna moć SAD“ svakako deluju preuveličano, ali ipak nosi zrnce opomene. Evropska unija daleko je od kompaktnosti koju je posedovala u vreme dok je delovala kao šestorka. Tada niko nije strepeo od najezde stranih radnika, islamskog faktora i koječega još. Stvari su bile pod kontrolom. Više nisu.

Što je najinteresantnije, glavna uzdanica EU – Nemačka – prema viđenjima evropridošlica sa istočnog dela kontinenta sve više postaje faktor podele. Berlinu se zamera mnogo: od preterano čvrstog vezivanja za projekat ruskog gasovoda „Severni tok“, do nedavnog odlučnog opiranja davanju statusa buduće članice NATO-a Ukrajini i Gruziji. Pojedini kritičari ne izbegavaju čak da Berlin optuže da za dobru zaradu „prodaje interese zajedničke Evrope“.

U današnjim uslovima olako saglašavanje sa pomenutim zamerkama moglo bi se pokazati kao kontraproduktivno. Jer, kao što pomenusmo na početku, svet se ne sastoji samo od Evrope, Rusije i SAD. Ima tu još podosta onih kojima nije svejedno kojim će putevima teći energenti, a kojim politički uticaji. Ipak, treba priznati da Rusija prema Nemačkoj gleda na sasvim specifičan način. Mada se mnogi hvataju za staru krilaticu po kojoj „ono što je dobro za Rusa, loše je za Nemca, i obratno“ istorijske okolnosti prosto su išle naruku partnerstvu dve velike države. Globalizacija, onakva kakvu su je zamislili Amerikanci, nije dala rezultate, nigde. Naprotiv, uterivanje američke verzije „zapadnih vrednosti“ u one delove sveta koji već hiljadama godina žive prema sopstvenim kanonima (među takvima je i Evropa) samo izaziva nove ratove koje više nema ko da dobije.

Smireni Brisel

Vraćati Evropu u haos novog velikog sukoba, pa makar to bio i „hladni rat“, priča je koju malo ko danas priželjkuje. Briselske birokrate sve su manje spremne da podmeću glavu tamo gde drugi ne bi išli ni đonom, a sve više se oslanjaju na pustu retoriku iza čije se atraktivnosti ne kriju posebne obaveze, obećanja ili suštinska podrška onome kome je retorika namenjena. Uostalom, primer Kosova koje, i pored toga što su mu pojedine države EU priznale nezavisnost, i dalje lebdi između prošlosti i budućnosti, kao i neskriveno pranje ruku, do slučajeva poput Abhazije, Južne Osetije, Pridnjestrovlja i sl. jasno ukazuju na odstojanje koje Evropa zauzima u odnosu na delikatne situacije.

U takvim okolnostima mnogi se pitaju i kako onda može da funkcioniše sam NATO. Da li će baš sve države alijanse biti spremne da daju signal svojim vojnicima za pokret u neki novi boj, rizikujući time i sukob sa Rusijom? Bez izvesne ratne završnice, ali sa sasvim izvesnim prekidom dotoka energenata. Sudeći prema dešavanjima na nedavnom samitu u Bukureštu, sve je manje onih koji u to veruju.

Najbolji način da se izbegnu sukobi sa Rusijom jeste to da se sa njom razgovara i dogovara, tvrde pomirljivo nemački analitičari. Što širi bude front tih razgovora, uži će biti front za sukobe. Ne čudi stoga što je nemačka kancelarka Angela Merkel prvi evropski sagovornik Dmitrija Medvedeva, u svakom pogledu. Ovde, svakako, ne bi trebalo prenebregnuti dobru atmosferu stvorenu višegodišnjim delovanjem Vladimira Putina. Novom šefu ruske države preostaje samo da prati taj trag.

Mali „novoevropljani“ su toga, takođe, svesni. Njihov emotivni otklon od bivše sovjetske metropole još uvek je jak. Ali stešnjenim između Moskve i Brisela, ne preostaje im ništa drugo do – emotivna kapitulacija.