Da li smo stvarno jednaki

Miting u okviru kampanje „Budućnost Srbije, bi i prođe. Ne bih ga komentarisao, jer ne znam da li je zamišljen kao stranački, ili je u okviru redovnih aktivnosti predsednika republike, pošto su funkcije predsednika stranke i predsednika republike objedinjene u jednoj ličnosti, pa je to teško razlučiti. Ali moram da se osvrnem na izjave premijerke Ane Brnabić, koje je dala povodom najave opozicije da će proveravati i prebrojavati one koji nisu na poslu zbog odlaska na miting. Premijerka je to ocenila kao „apsolutno zapanjujući nedemokratski čin” i „pretnju nasiljem prema onima koji ne misle kao oni”. Prema njenim rečima, tu ništa nije sporno (misli se na odlazak na miting), jer su to „demokratski standardi u svetu”, te da „vlast nikada nije evidentirala ljude koji idu na proteste ’Jedan od pet miliona’”.

Ko hoće da bude objektivan, mora priznati da se u celoj priči nešto ne slaže. Kao prvo, svi zaposleni su dužni da budu na svojim radnim mestima svakog dana, osim dana koji im po zakonu pripadaju kao neradni. A tu se prisustvo mitinzima ne pominje. Stranke su, ako se ne varam, definisane kao udruženja građana, pa je i bavljenje stranačkim poslovima dobrovoljno i u slobodno vreme, sam ako nije reč o funkciji koju neko obavlja. Dakle, nije reč se o demokratskom ili nedemokratskom činu, kako je to premijerka ocenila. Još je manje jasno kako je to „pretnja nasiljem”, jer niko nikome ne preti, već se samo kaže da će odsustvo biti evidentirano, pošto će građani time sigurno biti uskraćeni za neke usluge koje bi trebalo da obave, pošto je radni dan.

Na kraju, premijerka, da li namerno ili slučajno, prisustvo opozicije protestima izjednačava sa ovim mitingom. A to je daleko od istog. Oni koji idu na proteste opozicije čine to „o svome trošku” (da li i ovde?), mitinguju ili neradnih dana ili u večernjim satima, i sigurno ne odsustvuju sa posla, jer im to, izvesno je, ne bi bilo ni dozvoljeno. Prema tome, nema ni razloga da budu evidentirani od strane vlasti. Ako se premijerka poziva na demokratske principe, onda ih mora primeniti i na vlast i na opoziciju podjednako. Ne bih se složio da smo, po njenom poimanju demokratije, baš jednaki. Ne postoje dve „demokratije”, kako iz svega što je rečeno proizlazi. Ili postoje?

Ljubomir Šuljagić,
profesor u penziji, Prijepolje