Građanska neposlušnost

U Beogradu se već neko vreme građanski aktivisti suprotstavljaju graditeljskim poduhvatima gradske vlasti. Seča drveća na Ušću i u Ulici 27. marta, radovi na Kalemegdanu kako bi se izgradila gondola za prevoz turista, raskopavanje centra grada, samo su neki od postupaka gradske vlasti koji su poslužili kao povod za građansku neposlušnost. Reč je o postupcima građana koji obuhvataju uklanjanje zaštitnih ograda oko gradilišta, blokiranje ulica džakovima soli, odbranu drveća vlastitim telima, što građani inače čine u razvijenom i civilizovanom svetu ne bi li iskoristili demokratsko pravo da budu neposlušni. Jer, ma koliko to čudno zvučalo, građanska neposlušnost je sastavni deo demokratije.

No, budući da u Srbiji manjka dijalog u kojem bi se o krupnim temama debatovalo putem sučeljavanja argumenata za i protiv, potrebno je baš zbog toga odgovoriti na najmanje dva bitna pitanja. Imaju li građani pravo na građansku neposlušnost? I da li gradska vlast ima obavezu da pita građane šta misle o radikalnim potezima koje ona planira da sprovede u glavnom gradu?

Krenimo najpre od odgovora na potonje pitanje. Očigledno je da gradska vlast smatra da nema obavezu da pita građane za mišljenje o onome što namerava da čini za vreme trajanja svog mandata, jer polazi od premise da su izbori na kojima je dobila podršku (jednog dela građana), dovoljan izvor legitimiteta za sve ono što planira da radi do narednih izbora. Pa ipak, ovakve premise su pogrešne, budući da se legitimitet neprestano mora nalaziti na proveri – pod budnim okom javnosti.

Za razliku od legaliteta koji je neupitan pratilac vlasti, barem do sledećih izbora, legitimitet vlast može izgubiti u bilo kojem trenutku svog mandata. Uostalom, zamislite (hipotetički) vlast koja nakon dve godine korenito promeni politiku kojom je pobedila na izborima i time izazove otpor građana koji su tu istu vlast birali. Jasno je da takva vlast ne može imati legitimitet da u naredne dve godine radi šta joj se prohte jer je izgubila podršku građana, premda se sam legalitet na kojem ona i dalje počiva ne dovodi u pitanje, pošto snagu vuče iz prethodnog izbornog trijumfa.

Pa ukoliko je do sada gradska vlast u Beogradu napravila nekoliko kikseva (rušenje objekata u Savamali, preplaćena novogodišnja jelka, nerezonski raskopane ulice glavnog grada, sumnjivi tenderi za prazničnu rasvetu, neracionalna seča drveća, rušenje dela kalemegdanske tvrđave zbog izgradnje gondole, prevoz opasnog tereta trasom BG voza ispod centra grada…), i ukoliko su takvi postupci gradske vlasti izazvali reakciju građana, onda je upitnost njenog legitimiteta sasvim opravdana. I tim više gradska vlast ima obavezu da proverava mišljenje građana o svim postupcima koje planira da sprovodi u narednom periodu.

A ako to, pak, nije slučaj – onda građani imaju apsolutno pravo na građansku neposlušnost. I to je ujedno odgovor na prvo pitanje postavljeno u ovom tekstu. Naime, još je Amerikanac Henri Dejvid Toro u 19. veku pisao o pravu građanina da bude neposlušan. Kasnije će prvak slobodarske misli 20. veka Džon Rols nastaviti da razvija temu prava građana da budu neposlušni. Tako je prema Rolsu potrebno ispuniti tri bazična uslova da bi se građanska neposlušnost smatrala legitimnom aktivnošću u demokratskom društvu.

Najpre, potrebno je da postoji očita nepravda koja će izazvati reakciju građana. Zatim, potrebno je da su se prethodno svi ostali oblici protesta pokazali neuspešnim. I na koncu, neophodno je da građanska neposlušnost ne ugrožava opstanak zajednice ne dovodeći u pitanje prava trećih lica.

Po svemu do sada viđenom, čini se da su sva tri Rolsova uslova za opravdanost građanske neposlušnosti u Beogradu ispunjena. A to onda znači da gradska vlast dovodi u pitanje osnovne principe demokratije kada građansku neposlušnost poistovećuje sa vandalizmom. Takvo etiketiranje ne doprinosi opštem dobru zajednice i jedino može voditi produbljivanju društvene krize – nikako rešenjima koja bi koristila zajednici. Pre svega građanima glavnog grada koji s pravom zahtevaju da ih vlast pita za mišljenje o stvarima koje ih se tiču. Jer vlast je servis građana i njen sluga pokorni, dok je svako izvrtanje ove činjenice neprihvatljivo i dovoljno govori o karakteru sistema u kojem pre životarimo nego što živimo.

Sociolog

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista