„Crno-beli" opet na raspeću

Utakmica Radnički – Partizan (3:1) ponovo je povod da u našem fudbalu jedni udaraju u klin, a drugi u ploču. Poslednji okršaj u prvenstvu timova, koji će 15. maja, takođe u Nišu, da se bore za ulazak u finale Kupa Srbije („crno-beli” imaju prednost od 1:0) preneo se s igrališta u saopštenja.

Poraženi vidi sebe kao mučenika. Žali se da je sudija dosudio slobodan udarac, iz kojeg je domaćin izjednačio, kada je već isteklo prvo poluvreme, a naročito ukazuje na drugi gol Radničkog, jer ga je Nikolić priznao, iako je u jedan igrač domaćih, mada u ofsajdu, ometao golmana Partizana.

Što se nadoknađivanja vremena tiče ono što sudija pokaže da ima još da se igra je minimum, kako piše u Pravilima igre, koje je izdao FSS. S objašnjenjem da manje ne može da se igra, a više – može. Dakle, zavisi od arbitra.

Vodeći gol za Radnički je posledica toga što je sudiji ostavljeno da proceni nameru igrača. Kako neko može da zna šta je drugi nameravao je veliko pitanje. Recimo, da li je neko namerno stavio ruku da ga lopta udari ili nije.

Slično je i s takozvanim pasivnim ofsajdom. Tu se procenjuje da li je igrač u toj poziciji (po Pravilima igra to samo po sebi nije prekršaj) „u trenutku kada je saigrač odigrao ili dodirnuo loptu krenuo da se aktivno uljkučuje u igru”. A to može da bude: „uticajem na igru ili dodirivanjem lopte odigrane ili dodirnute od njegova saigrača” i „uticajem na protivnika”.

Pod „uticajem na protivnika” ima se u vidu: „sprečavanje protivnika da igra ili da bude u mogućnosti da igra loptom jasnom opstrukcijom protivnikovog pogleda ili ulazak u duel za loptu sa protivnikom; jasan pokušaj igranja lopte koja je blizu njega kada ova akcija ima uticaja na protivnika ili pravljenje očiglednih pokreta koji jasno utiču na mogućnost protivnika da igra loptom”.

Samo sudija Nikolić zna šta je video kada je igrač Radničkog utrčao pred golmana Partizana i propustio loptu, koja je završila u golu. Možda za njega to nije bilo iz ofsajd položaja?! Takvu odluku bi, verovatno, retko ko od njegovih kolega doneo.

Klub iz Niša se u svom obraćanju javnosti ne bavi time, nego u tome vidi „očigledan pokušaj pritiska na sudije pred revanš meč polufinala Kupa Srbije” i da „Radnički to neće dozvoliti”, kao i da „to što Partizan stvara alibi pred utakmicu koju igra sa Crvenom zvezdom nas, a ni bilo koji drugi klub u Srbiji ne bi trebalo da dotiče”. Kad su interesi u pitanju svako vidi ono što hoće da vidi.

Posle Niša Partizan opet sebe vidi na raspeću. A i stanje na tabeli se zakomplikovalo. Čukarički ga je stigao po broju bodova, Mladost iz Lučana vreba treće mesto u ligi. „Crno-beli” su, nesumnjivo, psihološki opterećeni onim što se dogodilo na Čairu i to na njih može nepovoljno da utiče za utakmicu protiv Crvene zvezde. Pomisao da je „viša sila” protiv njih može da im podrije samopouzdanje.

Ali, i kada sve ide kao po loju, a i kada ne ide kako se želi, najbolje je da se pod lupu stavi svoja igra. Partizan tu ima šta da popravi. Čak i da se s Čaira vratio s plenom to ne bi smelo da ga zavara da je čvrsto u sedlu.

Njegovi fudbaleri prave dosta „sitnih grešaka” na koje se zaboravi čim opasnost mine. Ali, baš to, uglavnom, bude kobno. Na primer, izbijanje lopte u protivničkog igrača posle čega nastane situacija, koja se završi slobodnim udarcem za Radnički i – izjednačenjem.

Mogu da se zatvore oči, pa da se kaže da je to slučaj, ali nedavno se desilo i da se dvojica saigrača sudare u startu na loptu. Takvi nesporazumi ne bi smeli da se dešavaju profesionalcima. I zbog takvih „sitnica” se plaća ceh, a da se i ne govori o tome kad protivnički igrač potpuno sam pretrči gotovo pola terena (posle takve pospanosti Partizanove odbrane je i postignut sporni gol).

Partizan je imao prilike da posle toga nešto više uradi, ali je pitanje koliko je to plod njegove razgoropađenosti, a koliko posledica opredeljenja Radničkog da čuva vođstvo od 3:1. Na „crno-belima” je da izvuku pouku i da se u najboljem izdanju suprotstave u četvrtak „večitom rivalu”.