„Svici" na leskovački način

Leskovačko pozorište je pre nekoliko meseci dobilo novog upravnika, glumca Dragana Marjanovića koji osvežava repertoar i ansambl komadom „Svici” Tene Štivičić, u režiji Ksenije Krnajski. Premijera je večeras od 20 sati na matičnoj sceni Leskovačkog pozorišta. Dramaturg je Željko Hubač, scenograf Dejan Pantelić, kostimograf Suna Kažić, kompozitor Vladimir Petričević. U glumačkoj ekipi su: Suzana Grujić, Nataša Stanković, Bojan Veljović, Predrag Smiljković, Petra Dimitrijević, Ivan Janković i drugi.

Po čemu je drama Svici” o „zaboravljenim sokovima života” danas aktuelna, pitali smo rediteljku Kseniju Krnajski.

– „Svici” su ključna metafora, a autorka ih je ženski vešto zaključala u naslov svog komada o usamljenosti, prolaznosti i prilikama koje nam bljesnu i koje nam se, a ako ih propustimo, neće desiti više nikad. Aktuelna je uvek ova metafora o ljudima koji za vreme nekog vanrednog stanja pokažu ko su i šta su. Vanredna stanja nas i na aerodromu, ali i u državi nateraju da se pokažemo u pravom svetlu. To je ovih dana vrlo aktuelno na našim ulicama, zar ne?

Rediteljka dodaje da ju je veoma obradovao leskovački ansambl: vredni i zanimljivi, brzi i spremni da se menjaju, a tu misli i na glumce i na tehniku.

– Leskovac, koliko vidim, ima staru gradsku tradiciju negovanja pozorišnog života, o njemu brine grad, ali i jako lojalna publika, što nije baš čest slučaj u manjim gradovima – dodaje.

Ksenija Krnajski često je tokom proteklih godina radila u teatrima van Beograda. Koje su prednosti i mane rada u tim manjim pozorišnim sredinama i u kojoj meri je pojam decentralizacije kulture u Srbiji na praktičnom nivou zaživeo?

– Prednosti su ogromne kada je reč o organizaciji proba. Lakše je okupiti ljude na istom mestu u isto vreme, nego recimo u Beogradu ili Novom Sadu. Ipak, sa druge strane, velika pozorišta imaju veći broj zaposlenih kreativaca i mnogo vam je lakše da u njima realizujete scenografiju i kostime.

Na pitanje šta još treba učiniti da bi se razmena iskustava sa teatarskim centrima unapredila i šta je to što pozorišta van Beograda još moraju da učine da bi se umetnički nametnuli i izvan svojih sredina, Ksenija Krnajski kaže:

– Glavni problem je izvesna doza autizma nekih upravnika i osećanje inferiornosti u odnosu na veće pozorišne centre koji je proistekao iz njihovih strateških odluka. Nekada je u pitanju lokalpatriotizam po kojem se u pozorištu često zapošljavaju ne najbolji raspoloživi glumci/radnici, nekada, pak, malograđanska ideja da treba da budeš „najbolji u selu” i da ne treba da putuješ, gostuješ, razmenjuješ saradnike i iskustva. Upravnici po Srbiji koji osvežavaju svoje ansamble gostima i zovu maštovite saradnike, uvek profitiraju! Treba nam agresivniji obračun sa „mrtvačkim teatrom” – zaključuje Ksenija Krnajski.