Parastos planu razgraničenja

Nedavno je gotovo nezapaženo prošla šesta godišnjica potpisivanja/parafiranja Briselskog sporazuma, ocenjenog tada kao istorijski prvi korak na putu normalizacije odnosa Beograda i Prištine 14 godina posle rata.

„To je najbolja moguća ponuda”, izjavio je tadašnji premijer Ivica Dačić, ali dijalog koji bi vodio normalizaciji odnosa i dvema stranama oslobodio put ka Evropskoj uniji u praksi je dobio formu konfrontacije ispunjene međusobnim optužbama, pretnjama i provokacijama.

Nemačka kancelarka Angela Merkel i francuski predsednik Emanuel Makron pozvali su 29. aprila u Berlin predsednike i premijere Srbije i Kosova, plus lidere Albanije, BiH, Crne Gore, Hrvatske, Makedonije i Slovenije. Prvima nameravaju da poruče da je odmrzavanje briselskog pregovaračkog procesa važno zbog „stabilnosti i dobrih kretanja u regionu”, dok bi svima zajedno potvrdili prioritet angažmana na zapadnom Balkanu. Nemačko-francuski dvojac pritisnuće aktere iz Beograda i Prištine da se vrate pregovaračkom stolu i tako pokazati da nemaju nameru da olako ispuste šansu za mir.

Aleksandar Vučić kaže da predstojeći razgovori „nemaju nikakve veze sa bilo kakvim rešenjem”, već da će teme sastanaka biti pitanje carina od 100 procenata koje su prištinske vlasti prošle godine zavele na robu iz Srbije – čije je ukidanje preduslov Beograda za eventualni nastavka dijaloga. Kako ima podršku Zapada da se takse ukinu i kako će se predstavnici Prištine ponovo suočiti sa pritiscima Nemačke i Francuske, Vučić možda može da očekuje proboj na tom „tehničkom”, ali ne i na političkom frontu. „Nikakvo rešenje nije ni na vidiku”, kaže Vučić, demantujući svojim pesimizmom sve one koji očekuju da bi kosovski problem mogao da se reši u bližoj budućnosti.

Ali, za razliku od srpske javnosti koja se konstantno drži u informativnom mraku o svemu što se Kosova tiče, mediji u Prištini tvrde da će predstavnicima Srbije i Kosova biti predstavljen okvir sporazuma koji neće govoriti o podeli. Da li to znači da ćemo, po svemu sudeći, prisustvovati sahrani ideje razgraničenja koju je predsednik Vučić proglasio za zvanični stav Beograda (mada je više simptomatično ne pominje), dok je kosovski predsednik Hašim Tači takođe sa entuzijazmom govorio o „korekciji granica” – bez podrške ostalih zvaničnika Prištine?

Da li će ispasti da je u pravu kosovski premijer Ramuš Haradinaj, koji smatra da je EU izgubila godinu dana zbog izjava o korekciji granica i da bi sporazum do sada najverovatnije mogao da bude postignut da se o tome nije govorilo?

Kancelarka Merkel je od starta bila apsolutno protiv bilo kakve promene granica, razmene teritorija ili stvaranja etnički čistih država. Uverena da je to suprotno „evropskim vrednostima” i nije krila da joj se ne dopada što se o tome raspravljalo u prisustvu šefice diplomatije EU Federike Mogerini.

Tvrdi se da pregovaračima neće biti ponuđeno ili nametnuto neko novo instant rešenje, ali poslednjih dana u opticaju je ideja po kojoj bi se Beograd složio sa članstvom Kosova u UN u zamenu za neku vrstu „dvostrukog suvereniteta” na severu Kosova, dok bi tamošnji Srbi imali pravo na referendum o samoopredeljenju za 10–20–30 godina. „Šta je dvostruki suverenitet – ne znam, niko nam to nije rekao, ponudio i nikada se neće dogoditi”, bio je prvi komentar srpskog predsednika – što je tačno, pod uslovom da ga šef Kancelarije za KiM nije obavestio da je na tu temu tajno razgovarao u Beču. Šef diplomatije Ivica Dačić – nominalni autor predloga o razgraničenju – takođe kaže da ideja dvostrukog suvereniteta nije ozvaničena, ali da je za Srbiju neprihvatljiva.

Nema entuzijazma ni u Prištini, pa će mini-samit, barem što se Srbije i Kosova tiče, biti usmeren na pripremu terena za dijalog bez debate o razgraničenju i bez Mogerinijeve, kojoj ističe mandat posle majskih izbora za Evropski parlament i formiranja novih institucija EU.

Nemačka i Francuska preuzimaju inicijativu, na iznenađenje Brisela i verovatno SAD, koje su prošlogodišnjom izjavom Džona Boltona, savetnika za nacionalnu bezbednost predsednika Donalda Trampa, dale vetar u leđa ideji razgraničenja i za to dobile saglasnost Moskve.

Berlin 1 tako predstavlja svojevrsni početak Brisela 2, procesa dijaloga koji ne mora da bude izmešten iz sedišta EU, ali u prvi plan postavlja angažman Nemačke i Francuske, dok bi uloga novog posrednika koji će naslediti Mogerinijevu biti mnogo jasnije definisana nego do sada. Iako Merkelova i Makron neće u Berlinu pred sobom imati spreman dokument sa ponudom novog rešenja – to nije njihov stil, niti bi proizvelo uspeh – jasno je da predstavnici i Srbije i Kosova priželjkuju da narod veruje da je Zapad taj koji nameće dogovore i „teška” i „nepravedna” rešenja.

Tako će im biti lakše da „prodaju” ustupke koje neminovno moraju da prave. Priština će morati da odustane od jednostrano uvedenih carina na srpsku robu. Beograd će se svakako suočiti sa pritiscima da sedne za pregovarački sto i ukoliko takse ne budu odmah ukinute.

Kosovski Albanci mogu i dalje da računaju na podršku Vašingtona. Što se Beograda tiče, prošla su vremena 2015, kada se Marko Đurić upisao u istoriju samohvalisavosti, opisujući briselski dijalog rezultatom 5:0 za Srbiju. Posle je, u naletu pesimizma kao svoje karakterne osobine, Vučić izjavljivao da smo sami. Da ne bude tako, pre Merkelove i Makrona razgovaraće sa predsednicima Rusije i Kine.

Biće i posle Berlina mnogo izveštaja o „planovima” i „rešenjima” koje nam Merkel i Makron „spremaju”. A u Beogradu će, konačno, o Kosovu biti otvorena skupštinska debata.