Sačuvajte podatke 1.400 godina

Da li ste ikada pomislili koliko su ugroženi vaši podaci na čvrstom disku?

A na jednom jedinom možete da sačuvate desetine hiljada slika, hiljade muzičkih zapisa i video snimaka i bezbroj pisama i drugih zapisa. Dovoljna je jedna pogreška i da ceo svoj digitalni život za treptaj oka izbrišete!

Koliko ste zbog toga zabrinuti?

U većim razmerama znatni delovi digitalnih činjenica vašeg naraštaja su u opasnosti, zahvaljujući tehnološkim postupcima skladištenja. Proteklo je nekoliko decenija otkako je ljudski rod počeo da čuva vlastita sećanja i tragove na namagnetisanim trakama i pločama. Naučnici su sada osmislili pouzdaniji i podesniji način zapisivanja na uobičajenim čvrstim diskovima koji će potrajati, čak, 1.400 godina!

Skladištenje u digitalnom obliku suočava se s nekoliko krupnih iskušenja, nije to samo nedovoljan prostor. Udanašnje vreme su naročito čvrsti diskovi skupi. Ukoliko niste uspeli da gomilu filmova visoke definicije ubacite u kućni računar ili mrežu, primorani ste da proširite skladište na već uobičajeni terabajt (TB).

Bezbednost je veća nevolja: kako da podacima pristupate, očuvate ih i posle godinama koristite?

Zamislite tek kako je velikim kompanijama, bibliotekama ili vladinim ustanovama!

Pohranjivanje ne znači samo da podatke negde sačuvate, kudikamo je važnije da ih brzo pronalazite. Zavisno od vrste čvrstog diska koji ste kupili, pouzdanost očuvanja pre uništenja kreće se od 300 hiljada do milion sati. Uobičajeni rok za održavanje, međutim, iznosi od pet do sedam godina. Magnetofonske vrpce se, najčešće, koriste da se nešto sačuva, uglavnom zbog brzog pretraživanja, a vek korišćenja je od jedne do tri decenije. U upotrebi su i optički diskovi, sa očekivanim trajanjem od 30 do 50 godina.

Istraživači sa Kalifornijskog univerziteta u Santa Kruzu (SAD) smislili su nov tehnološki postupak upisivanja i čuvanja na čvrstom disku, nazvan po grčkom starovekovnom gradu Pergamonu, u kojem se zapisivalo na pergamentu (vrsta hartije). Poduhvat je zamišnjen, u stvari, kao raspodeljena (distribuisana) mreža pojedinačnih umreženih uređaja za skladištenje.

Podaci su uskladišteni u zasebnim spravama ili tomovima, a svaka ima vlastiti procesor koji upravlja jedinicom za skladištenje (i ujedno pregleda da li je prispeo neki virus), čvrsti disk (SATA), mrežni ulaz i kontroler mreže (Ethernet). Potrošnja struje se neprekidno nadzire da se čvrsti diskovi ne bi oštetili.

Poželite li da sačuvate (i pretražujete) deset petabajta podataka (deset hiljada biliona), morali biste da izdvojite oko 5.000 dolara da sklopite dotično „digitalno skladište” i pride 50 dolara svake godine za održavanje. I da ih na diskovima od jednog terabajta (bilion bajtova) držite bez straha, otprilike, 1.400 godina!

Naravno, to su samo procene iz proračuna, niko još nije toliko dugo nešto čuvao.