Tri pro­fe­si­je Đor­đa Vaj­fer­ta

Na­kon za­vr­šet­ka ško­lo­va­nja u Pan­če­vu, di­plo­mi­ra­nja na Tr­go­vač­koj aka­de­mi­ji (eko­nom­ski fa­kul­tet) u Bu­dim­pe­šti i sti­ca­nja pi­var­skog zna­nja na Po­ljo­pri­vred­nom in­sti­tu­tu u Vajn­šte­fa­nu kod Min­he­na, Đor­đe Vaj­fert je 1872. go­di­ne do­šao u Be­o­grad, gde je od oca Ig­nja­ta do­bio no­vo­sa­gra­đe­nu pi­va­ru (sa­da­šnji BIP) na Top­či­der­skom br­du. Na sa­mom po­čet­ku, Đor­đe se opre­de­lio da za po­gon pi­var­skih ma­ši­na ko­ri­sti ugalj. 
Sa ru­dar­skim in­že­nje­rom Vše­teč­kim 1873. go­di­ne otvo­rio je rud­nik Ko­sto­lac. Imao je udeo i u Si­kol­skom rud­ni­ku uglja, a sa Sa­mu­i­lom Min­hom, vla­sni­kom rud­ni­ka uglja Rtanj, is­tra­ži­vao je na­la­zi­šta u Bru­snič­kom po­to­ku. Nje­go­va ru­dar­ska strast, ka­ko je u „Ba­šti­ni­ku”, go­di­šnja­ku Isto­rij­skog ar­hi­va Ne­go­ti­na na­pi­sao Ne­boj­ša Jo­vić, pre­ti­la je da pi­va­ra na Top­či­de­ru bu­de „pro­da­ta na do­boš”, ali spa­sa­vao ga je po­slo­vo­đa Aron, ko­ji je sa­ve­sno upra­vljao pi­va­rom. 
Po­sle pa­ri­ske iz­lo­žbe 1887. go­di­ne, na ko­joj je pod­net i iz­ve­štaj ge­o­lo­ga Fe­lik­sa Hof­ma­na o zla­tu De­li Jo­va­na, Vaj­fert je od Vla­de Sr­bi­je do­bio dve kon­ce­si­je: kon­ce­si­ju Sv. Ig­nja­ta (ime po ocu) za is­pi­ra­nje zla­ta iz Be­le re­ke i kon­ce­si­ju Sv. Ane (ime po maj­ci) za ru­dar­sku eks­plo­a­ta­ci­ju zla­ta na pod­ruč­ju se­la Glo­go­vi­ce, Lu­ke, Si­ko­la i Sa­la­ša, na 250 hek­ta­ra rud­nih po­lja. Cen­tar ove kon­ce­si­je, na ko­joj je Vaj­fert po­di­gao rud­nič­ka i flo­ta­cij­ska po­stro­je­nja, uprav­ne zgra­de i rad­nič­ke sta­no­ve, bio je na me­stu zva­nom Ru­sman, ne­ko­li­ko sto­ti­na me­ta­ra od Glo­go­vi­ce. 
Upo­re­do sa eks­plo­a­ta­ci­jom ove dve kon­ce­si­je, Vaj­fert je uz po­moć svo­jih ru­dar­skih in­že­nje­ra is­tra­ži­vao i pod­ruč­je se­la Bor. Sa me­ni­com od pe­de­set hi­lja­da di­na­ra u zla­tu Vaj­fert je od Tr­go­vač­ke ban­ke u Be­o­gra­du do­bio tra­že­ni iz­nos nov­ca ko­ji je 1903. go­di­ne ulo­žio u otva­ra­nje bor­skog rud­ni­ka, ko­ji je na­zvao kon­ce­si­ja „Sve­ti Đor­đe”. Kon­ce­si­ja je ob­u­hva­ta­la 2.400 hek­ta­ra rud­nih po­lja, a Vaj­fert ju je ubr­zo pro­dao fran­cu­skoj kom­pa­ni­ji „Com­pag­ne Fran­ca­i­se de mi­nes Bor”, sa osni­vač­kim ka­pi­ta­lom od pet i po mi­li­o­na zlat­nih fra­na­ka. Vaj­fert je za se­be za­dr­žao do­ži­vot­nu funk­ci­ju pred­sed­ni­ka uprav­nog od­bo­ra, sa se­di­štem u Be­o­gra­du, a di­rek­tor rud­ni­ka bio je Fran­cuz Al­bert Lo­rens. Uprav­nik rud­ni­ka bio je Čeh Fra­njo Ši­stek, a uprav­nik to­pi­o­ni­ce Bel­gi­ja­nac Ma­u­ri­ci­je For­man. Se­di­šte kom­pa­ni­je bi­lo je u Pa­ri­zu, a iza kom­pa­ni­je sta­jao je je­vrej­ski ka­pi­tal – Pol Mi­ra­bo i bra­ća Pi­je­re­ri. 
Za­hva­lju­ju­ći bo­gat­stvu ko­je je ste­kao kao su­vla­snik bor­skog rud­ni­ka, Vaj­fert je po­stao po­znat u me­đu­na­rod­nim fi­nan­sij­skim kru­go­vi­ma, a bio je, u dva man­da­ta, 26 go­di­na gu­ver­ner Na­rod­ne ban­ke Sr­bi­je.

Jo­van Po­po­vić, 
Be­o­grad