Samoubistvo Demokratske stranke

U februaru ove godine Demokratska stranka obeležila je stotu godišnjicu svog osnivanja, a veliki su izgledi da ova nekad moćna stranka, koja je okupljala najprogresivnije snage društva, potpuno nestane sa političke scene Srbije. Odsudnu ulogu u sunovratu DS-a nakon ubistva premijera Đinđića, kao što znamo, odigrao je kasniji izbor njegovih naslednika, koji će stranku izgraditi kao svojevrsnu interesno-poslovnu, klijentelističku piramidalnu organizaciju, zbog čega će 2012. izgubiti vlast. Dobro je poznata Tadićeva uloga u nastanku SNS-a – potpomogao je stvaranje upravo onih snaga koje će mu, politički, doći glave – no ono što je mnogo manje poznato jesu dubinske veze DS-a sa ekstremno nacionalističkim Dverima. 
U okviru „sanitarnog otklona”, gde se Tadić obračunao sa Đinđićevim pristalicama unutar redova DS-a, u stranku pristupa Dragan Đilas, jedan od vođa studentskog protesta 1996; Tadić ga imenuje na funkciju direktora Narodne kancelarije. Đilas potom u stranku dovodi svog bliskog saradnika (i kuma), široj javnosti nepoznatog Mlađana Đorđevića, jednog od organizatora studentskih protesta 1992, koga postavlja za svog zamenika u pomenutoj kancelariji. Upravo će ova trojka (Tadić, Đilas i Đorđević) postaviti temelje klijentelističkom DS-u, pretvorenom u neku vrstu interesnog „biznis kluba”, koji se bori za lične interese ili interese uske klike ljudi. 
Đorđević široj javnosti postaje poznat kada ga je 2011. godine predsednik Crne Gore Milo Đukanović označio kao glavnog finansijera opozicije u toj zemlji. Đukanović je optužio Đorđevića da se „preko državnog rukovodstva Srbije meša u unutrašnji politički život suverene države Crne Gore” (sa ciljem da se na popisu u Crnoj Gori što više građana izjasne kao Srbi). U domaćim medijima Đorđevićevo ime ponovo postaje aktuelno pred lokalne beogradske izbore u proleće 2018. godine; mediji ga pominju kao jednog od promotora i ključnih ljudi Dragana Đilasa nakon njegovog povratka na političku scenu Srbije; on slovi kao njegov glavni finansijer. 
Jedan od ciljeva kabineta Borisa Tadića bilo je jačanje odnosa između matice i dijaspore u regionu, za šta su veoma podesno sredstvo bile upravo Dveri. Još 2012. godine opozicija je optuživala tadašnji režim da su ljudi iz najbližeg Đilasovog okruženja finansijski pomagali pokret Dveri (novcem iz crnih fondova, pod kontrolom tadašnjih vlasti). 
Đorđević je osnivač organizacija Naša Srbija i Srpski kod (ova poslednja je tesno povezana sa ruskim „Institutom za strateška istraživanja”); prošle godine izabran je za zvaničnog predstavnika Skupštine naroda Evroazije u Srbiji, kada mu je uručen i orden te organizacije. 
O Đorđevićevom aktuelnom angažmanu u opozicionoj koaliciji, koju predvode Đilas i lider Dveri Obradović, nedavno je javno govorio i lider LDP-a Čedomir Jovanović. Pozivajući se na izvore iz srpskih tajnih službi, Jovanović je otkrio da je Mlađan Đorđević, u ime Saveza za Srbiju, nedavno išao u Rusiju na skupštinu Instituta za strateške studije, koji je do 2009. bio deo ruske spoljne obaveštajne službe:
„Da li znate šta je Srpski kod? Šta je ruski Institut za strateške studije? Do 2009. on je zvanično organizaciono bio deo ruske obaveštajne službe. Onog trenutka kad su otvorili kancelariju u Beogradu, oni su se transformisali u organ predsednika Ruske federacije, a ovde imaju kancelariju. Na njihovoj Skupštini u Moskvi govorio je nedavno predstavnik Saveza za Srbiju Mlađan Đorđević, predsednik Srpskog koda, potpredsednik Svenarodne skupštine evroazijskih naroda.” 
Posebnu ulogu Đorđević je imao u kampanji protiv Briselskog sporazuma, u čemu je ostvario aktivnu saradnju sa mitropolitom Amfilohijem Radovićem. 
Osnovni cilj Đorđevićevog boravka u Moskvi, međutim, nije postignut. Regionalna mreža „Antidot” potvrdila je informaciju da je Đorđeviću u Moskvi „jasno predočeno da zvaničnici Ruske Federacije neće direktno komunicirati sa predstavnicima SzS-a, jer je princip ruske spoljne politike da se kontakti ostvaruju isključivo sa zvaničnim strukturama i institucijama suverenih država.” 
Samoubilačko urušavanje DS-a u ovom kontekstu postaje mnogo jasnije. Izborom Zorana Lutovca za predsednika Demokratske stranke dužničko ropstvo ove stranke (prema Đilasu) i njen dalji kurs samo su dodatno zapečaćeni. Završna faza tog procesa je uključivanje profašističkog pokreta Dveri u neprirodnu koaliciju sa DS-om i proevropski orijentisanim učesnicima protesta, koji su i započeli proteste u Beogradu. Pred DS-om je sledeći izbor: ili će se ugasiti sam od sebe ili će se utopiti u Đilasovoj Stranci slobode i pravde. DS je izgubio, Dveri su, zahvaljujući njemu, politički profitirale.

Prevodilac i esejista

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista