Preskupo došaptavanje

Čovek i ljudsko društvo u celini deo su prirode i njenih zakonitosti. A u prirodi se vodi večita borba, vrlo često na život ili smrt. Jača travka zakrivljuje manju, veće i snažnije drvo ne dozvoljava manjem i slabijem da ispod njegove krošnje izraste, jača životinja često i ubija slabiju od sebe. Rat stalno traje. To je priroda, borba neprestana. Ni kod ljudske zajednice nije drugačije. Uostalom, istorija civilizacije može se svesti na istoriju klimatskih promena i na večite ratove. Zato između ratova nije bilo mira, već samo primirja. U vreme tog primirja vladao je tzv. oružani mir, nekad i danas. Iako u meni ima još mnogo naslaga socijalizma, ipak, tek sada shvatam da je parola nekadašnje vodeće komunističke partije „svako prema sposobnostima, svakom prema potrebama” bila neka vrsta utopije koja je direktno išla mimo prirode i njenih surovih zakonitosti.
Plašim se da i Srbija danas pod velikim slojevima naslaga svoje prošlosti takođe dobrim delom ne vidi nove oblike svog utopističkog pogleda na realnost u vremenima sadašnjim. Među nama pojavio se jedan Đinđić koji je svoju misiju shvatao u tome, da srpsko društvo postepeno navikava na sagledavanje realnosti. U tome nije uspeo. I zato je platio najveću cenu. A Srbija je tek imala da plaća. 
Druga tema, koja se takođe teško raspoznaje, jeste ukrštanje uticaja svetskih sila na prostorima večito barutanizovanog Balkana. I ovde ću priču početi izdaleka. Prvo je nastao čovek, pa tek onda njegovo organizovanje u grupe, kasnije u nacije, narode. Tim redom će i nestajati. Prvo će nestati najslabiji narodi, nacije koje nisu u stanju da se reprodukuju niti da izdrže takmičenje sa jačima od sebe, pa tek na kraju možda nestane i čovek, kako kažu, dok ga neke mašine budućnosti ne uzmu pod svoje. B. Radun, „Transhumanizam: budućnost bez ljudi”. Istorijskim dešavanjima uvek je prethodio deo diplomatske istorije. Primera ove vrste je mnogo, uskladištenih na zalihama diplomatskih pošta centralnih sila u svim vremenskim deonicama ljudske civilizacije. Uzmimo za primer, iz ovih prepiski, temu balkanski ratovi, Prvi i Drugi. Sa ove dovoljne vremenske distance iz tih spisa možemo videti kako su balkanski ratovi bili samo uvod ili uvertira u Veliki rat, njegova senovita slutnja. 
Takozvano „Istočno pitanje” (balkansko) dugo je držano otvoreno. Sve dok balkanski narodi nisu rešili da se ujedine i zadaju smrtni udarac „bolesniku sa Bosfora”, jednoj od velikih sila ondašnje Evrope. To je onda uznemirilo Evropu i izazvalo rezonancu interesa ondašnjih velikih sila, Francuske, Engleske, Austrougarske, Nemačke, Rusije. Počelo je njihovo ukrštanje na večito zapaljivom Balkanu. Svi su tu tražili neke svoje interese. Najzainteresovanije su bile Austrougarska i Rusija. Prva jer se plašila da ujedinjeni Balkanski savez može biti „zaraza” za južnoslovenski živalj koji je živeo pod okriljem Monarhije i pokretom za njegovo oslobođenje (ideja jugoslovenstva), a Rusija da će preko te vrste oslobođenja svoje slovenske braće imati nesmetan prolaz ka Jadranu. Zbog toga je Engleze brinuo totalni poraz Otomanskog carstva i omogućenje slobodnog prolaza Rusije toplim morima, te ugrožavanje njenih pomorskih puteva. 
Možda je najmanje poznata uloga i interes Francuske u ovim balkanskim ratovima. A ni on nije bilo mali. U knjizi dr Biljane Stojić „Francuska i balkanski ratovi” (1912–1913) ovaj interes se stavlja u fokus pažnje. Poznata nam je uloga Francuske u Prvom svetskom ratu, ali je mnogo manje poznata njena uloga, njen interes i u balkanskim ratovima. On je bio pre svega u zajmovima i uzimanje u koncesiju prirodnih bogatstava balkanskih zemalja. Pred izbijanje balkanskih ratova najzaduženija zemlja prema Francuskoj bila je Rusija, a onda balkanske državice. Od Francuza su kupovali oružje, topove „šnajder”, a sve je to jednim, pomalo namrgođenim okom, posmatrala Nemačka koja se budila . Pored toga bila je ovde i linija antigermanske politike, posebno nakon poraza Francuske u ratu s Pruskom i secesije Alzasa i Lorena, te u ohrabrivanju Srbije da bude nezavisna i ne podleže uticaju Austrougarske. 
Interesi i dalje zveckaju svojim mačevima nad mapom Srbije. Menjaju samo forme i načine iskazivanja. Nekada je Francuska samostalno vodila spoljnu politiku, a danas to radi usaglašena sa drugim zemljama preko EU. Radi isto, samo u drugom obliku. Tema je večita, borba oko resursa i interesa u prisvajanju svetskog bogatstva. U tim uticajima ima mnogo licemerja, uostalom tako je uvek i bilo – jedno se javno kaže, a drugo tajnim kanalima došaptava, prenosi. To došaptavanje koje se ne vidi, niti mu se logika olako prepoznaje, preskupo košta. 

Publicista, nekadašnji član Savezne vlade (u SFRJ)

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista