Zelene stepenice ka nebu

Bor na balkonu? Javor na prozoru? Bukva u saksiji? Zašto da ne, ako ste spremni da se upustite u uzbudljiv i zahvalan poduhvat uzgajanja drveća „u minijaturi“. Drevna istočnjačka umetnost oblikovanja stabala posebnim načinom obrezivanja, takozvani bonsai, stekla je poklonike i u Srbiji, a pedesetak najlepših primeraka njihove dugogodišnje nege izloženo je do 29. maja u Botaničkoj bašti u Beogradu.

Juniperus, smrča, belograb, brest, grab, klen, kleka... stari i po pola veka, ali ne viši od pola metra, u keramičkoj posudi ili na kamenu, svedoče o umeću i ljubavi članova Udruženja beogradskih bonsaista, koji već 12 godina organizuju ovu vrstu izložbe pod pokroviteljstvom Ambasade Japana. Slobodan Janežić (predsednik udruženja), Aleksandar Dimitrijević, Dragoslav Radovanović i Jovica Vezilić (koji na Žabljaku ima i rasadnik minijaturnog drveća) objasnili su znatiželjnim posetiocima da se od svakog stabla može dobiti bonsai, ali da nije svako pogodno za ovu tehniku. Pre svega biraju se ona sa sitnijim lišćem, otpornija i prilagodljivija „vajanju“ jer, ne zaboravimo, bonsai je „živa skulptura“ kojom se postiže vrhunski sklad između prirode i čovekovog traganja za lepim.

(/slika2)Bonsai može izrasti iz semena, iz reznice, ili iz stabla pronađenog u šumi, na livadi, kraj puta... „Prirodni bonsai“ je često moguće otkriti na pašnjacima, gde ih ovce ili koze brste i tako oblikuju. Bez obzira na poreklo, bonsai se ne čuva u stanu, već napolju, tokom cele godine, s tim da ga je potrebno češće zalivati nego „veliko“ drveće (u letnjim mesecima i po dva-tri puta dnevno). Početnicima se preporučuje da uzgajanje nikad ne ograniče na jedno stablo, jer će biti veoma razočarani ako se ono osuši posle višegodišnjeg truda (a to se, nažalost, ponekad događa i bez vidljivog razloga), i da je najbolje da počnu od šimšira koji je veoma otporan, trpi greške u orezivanju, i brzo dobije izgled „stoletne“ kore toliko omiljene među uzgajivačima. Na izložbi u Botaničkoj bašti možete videti i jednu pravu staricu - 70-godišnju bukvu, koju je Blažić Dimitrijević pre tri godine našao na planini.

Prve „bašte u saksijama“, penjing, preteče bonsaija, nastale su u Kini, i obavezno su, pored majušnih stabala, sadržale i mahovinu, kamenje, poneki ukrasni detalj. Slike penjinga mogu se videti na muralima iz dinastije Han (200 godina pre nove ere). Kineski pun-sai (jedno drvo) postao je japanski bonsai kad je u ovu ostrvsku zemlju dospeo u 12. veku, zahvaljujući zen-ratnicima, koji su ga nazvali „zelenim stepenicama ka nebu“ i uveli u tradiciju. Stotinama godina je minijaturno drveće bilo privilegija japanskog plemstva i samuraja, da bi tek u 20. veku i obični građani počeli da ga gaje. Japanci su proslavili bonsai širom sveta, a sami su postali toliki njegovi obožavaoci da su kod Tokija osnovali i „bonsai selo“ Omiju.