Srbija između dva pogleda

Da bi neko po kanonima Srpske pravoslavne crkve postao svetac, neophodno je da je vodio uzoran život, da je bio uvažavan i da je imao poštovanje naroda. Tada će SPC potvrditi i liturgijski uobličiti kult određenog svetog koji je zaživeo u živoj Crkvi – u narodu.

Pravoslavac Aleksandar Vučić duboko je uveren da ispunjava sve uslove crkve, pa zato organizovanjem velikih sabora očekuje da ga narod na novim izborima kanonski uvrsti u svetački imenoslov napaćene zemlje. Vučić bi mogao da se pozove i na kanone Rimokatoličke crkve: da bi neko zaslužio da bude uvršten u svece, mora to da potvrdi svojim vrlinama, mučeništvom i herojskom krepkošću, ali i ostvarivanjem neizbežna dva čuda o kojima će posvedočiti lokalne biskupije pre nego što konačnu odluku ne donese jedna od devet kongregacija vatikanske kurije.

Vučićev postulator kauze, onaj od koga se očekuje da potvrdi njegova čuda tokom sedam godina vlasti, i u ovom slučaju je – narod. Kombinujući obe hrišćanske dogme, Svemogući srpske zemlje sam sebi uobličava kult i ne mari za to što se sveci, ugodnici božji, proglašavaju tek posle smrti. U volji božjoj „vreme je relativna stvar”, ali nema Vučić vremena za čekanje, jer je toliko poslova koje još treba obaviti.

Obilazi predsednik Srbiju podsećajući ljude kakva je sve čudotvorstva ostvario tokom žitija na vlasti otkako je nasledio zemlju koju su razorili njegovi prethodnici „tajkunski lopovi”. Obećava nova čuda. Putuje Veliki župan Srbijom. Kaže da je na terenu proveo „najviše vremena od svih prethodnih predsednika i premijera”, što i nije bilo posebno teško imajući u vidu salonsku učmalost prethodne vlasti. Želi da u kampanji „Budućnost Srbije”, najavljenoj posebnim TV spotom, obiđe svih 29 okruga i više od stotinu opština.

Putuje Vučić – ne zna se da li u svojstvu šefa države ili SNS-a i ne zna se o čijem trošku – i razgovara sa narodom. Iskreno je, tvrdi, iznenađen brojem ljudi koje su njegovi lokalni aktivisti doveli na skupove koji liče na početak predizborne kampanje, iako nema odluke da li će Srbija ove godine još jednom na vanredne izbore.

Radnicima u raškom okrugu daje se slobodan dan. Važno je masovnošću zaseniti proteste opozicije po stotinak mesta Srbije. Koliko to košta? Ne gorivo za autobuse ili trošak za sendviče, sokove, valjda i dnevnice, već koliko koštaju izgubljeni radni dani?

SNS odlično odrađuje scenografiju u profesionalnoj režiji, a to što se ljudi budno kontrolišu da slučajno ne napuste miting „spontane podrške” može da se vidi samo na društvenim mrežama. „Moraću da vas slikam ukoliko napustite (skup) pre kraja Vučićevog govora”, čulo se kako kaže redarka u Pančevu. Treba ozbiljno opravdanje ne odazvati se. Znam za primer žene koja nije pošteđena iako joj je dan pred miting u Beogradu umro otac.

Mesta po Srbiji počela su po receptima iz Brozovih vremena da se takmiče ko će najsrdačnije dočekati Velikog vođu. Ko će glasnije klicati „Aco, Srbine”. Slobodan Milošević je tražio da kamiondžije skinu njegove slike. Vučićeve krase flotilu autobusa. Lokalne televizije dobile su posebna uputstva kako da najvećem sinu naroda posvete maksimalnu pažnju. Prorežimski mediji odmah su se uključili u kombinovani desant na javni prostor.

„Ovakva radost ne viđa se često”, izveštava jedan tabloid o poseti Aleksincu, gde je oduševljeno stanovništvo „gledalo u njega kao u boga”. Drugi prenosi kako je jedna radnica tekstilne fabrike u Vranju predsedniku poklonila košulju – nakon čega je počela da plače od radosti. U Novom Sadu mu radikalski pevač celiva ruku.

Probija se Vučić između zastava i transparenata. Obilazi pogone za proizvodnju pečuraka i indonežanskih nudli, visoke peći, bolnice i ambulante, postrojenja za preradu vode, priča sa radnicima i seljacima, igra šah, miluje dečicu, ne odbija selfije, u lokalnoj bakalnici kupuje jabuke i grickalice, u Rtkovu sa domaćinom pije rakiju. „Cela Srbija je moja kuća.” Na sve četiri strane srpskog sveta ponavlja predsednik reči o rastu BDP-a, o smanjenju nezaposlenosti, ne bi li mladi prestali da svoju budućnost vide u inostranstvu, o povećanju plata za radnike i penzija za penzionere, o zlatnom dobu koje je proglasio. Svuda obećava da će privući strane investitore.

„Neki rade za istoriju, a neki da pune džepove”, ne krije Vučić ambiciju da mu stave oreol oko glave. Pastirski je spreman da oprosti zabludelim ovčicama koje je „zavela” opozicija.

I dok anatemiše „fašističku bandu”, izbegava da odgovori na zahteve koje postavljaju demonstranti koji su gotovo ravnomerno nezadovoljni i vlašću i opozicijom.

Naravno da postoje ljudi koji su iskreno oduševljeni vođom. „Kao bogom”, što je napisao onaj tabloid, ali slobodna volja Vučićevih neistomišljenika ugrožena je na mnogo načina, od kojih su neki pritisci sofisticirani, a drugi brutalno ogoljeni. Ugrožena je sloboda kritike, što je najveći test svake demokratije.

Hrišćanska dogma uči da u procesu kanonizacije za sveca učestvuje i jedan nezvani gost – advokat đavola koji se stara da dokaže da je svetiteljski kandidat nedostojan kanonizacije.

Vučić nije daleko od toga da opoziciju i sve one koji ga kritikuju doživljava kao „đavole”. Problem je u tome što je sve više onih koji osporavaju upis njegovog imena u svetački imenoslov.

Strahujem da vlast gura Srbiju u nove, sve oštrije podele. Nedovoljno vidovita i zrela opozicija prihvata ostrašćenost. Srbija postrojena između dva pogleda: „kao u Boga” ili barem svetitelja, i „kao u đavola”.

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista