Kako do planete sloge i blagostanja

Četvrtina čovečanstva živi lagodno, a najsiromašnija četvrtina brine za opstanak. Siromašni su ljubomorni na manje siromašne (zašto oni imaju svašta a mi ništa?!), imućni na imućnije (zašto da komšija ima bolji auto, vilu sa bazenom?). Sebični interesi su nadvladali opšte, humanizam je u senci egoizma. Dosegnuti nivo nauke i tehnologije može da omogući svim ljudima dostojan život, a solidarnosti ni za lek.

Oživi jedino nakon zemljotresa, poplava i drugih katastrofa.

Možemo li biti solidarni i bez katastrofičnih nevolja? Možemo, i bićemo, ako uvidimo da je čovečanstvo ušlo u fazu opšte povezanosti, što znači da boljitak ili pogoršanje stanja na bilo kojem delu zemljine kugle utiče na čitav ostali svet. Drugim rečima, ne samo što je humano, već je i za sve žitelje planete i najcelishodnije graditi tako svoj boljitak da to bude boljitak i svom društvu i celom čovečanstvu. Strateški gledano, interes pojedinca, društva i čovečanstva su jedan isti interes. Svet je već jedna celina (globalno selo, gens una sumus), i pored još prisutnih dramatičnih razlika.

Koji bi veliki ciljevi mogli da optimalno motivišu čovečanstvo? Oni koji bi uklonili najveće probleme: problem hrane i problem saobraćaja: neki delovi sveta povezani su višestruko, a neki nikako.

Problemu ishrane treba prići iz dva ugla. Prvi je edukacija žitelja siromašnih zemalja da sa ekstenzivne pređu na intenzivnu privredu i uz to dobiju saobraznu tehničku pomoć da se taj prelaz što brže obavi. Drugi, spektakularan, ali uz globalnu podršku ostvariv plan, jeste – pretvoriti pustinje u obradivo zemljište. Deluje kao futuristika, ali savremenim tehničkim sredstvima to nije pretežak poduhvat. Veliki delovi pustinja su na maloj nadmorskoj visini i mogli bi da se moćnim mašinama koje poslednjih godina prave čuda u izgradnji mostova i tunela (dovoljno je pomenuti japanske mostove i tunel između Švajcarske i Italije dug 50 kilometara) delimično pretvore u jezera morske ili slatke vode, koja bi postepeno promenila i mikroklimu. Nauka je otkrila da u većini pustinja postoje ogromne količine podzemne vode. Nedosežne su zbog velike dubine, ali danas ni kilometarski duboki bunari nisu problem. Gde je nužno, voda bi se dobijala velikim transformatorima morske vode u pitku, proces koji upotrebom savremene metodologije nije više skup kao što je doskora bio. Da pretvaranje pustinjskog tla u plantaže nije fantastika impresivno pokazuju Kalifornija, Izrael, Kuvajt, Ujedinjeni Arapski Emirati... Pogrešna je pretpostavka da su pustinje neplodne – setimo se scene iz filma „Oh, ta divna stvorenja” – nakon kiše pusta zemlja postaje vrt sa milionima cvetova. A uzor intenzivne privrede je Japan, sa svega pet procenata svojih resursa. A ima privredu i standard kao da raspolaže sa sto pet procenata.

Drugi bitan korak u implementaciji ovog projekta je saobraćaj. Ekonomisti su ustanovili da auto-put unapređuje privredu od petnaest do trideset procenata. Upečatljiv je primer Italije – do izgradnje Auto-strade sunca Sicilija je desetostruko zaostajala za razvijenim severom, za svega nekoliko godina to rastojanje je duplo manje.

Podsetimo se najpre stanja saobraćaja u svetu. Odličan je u zapadnoj Evropi i Severnoj Americi, loš u Africi i Aziji. Evropa i Severna Amerika imaju više auto-puteva nego sav ostali svet. Tu je već ostvarena kompletna mreža puteva, novi gotovo da nisu potrebni, dovoljno je postojeće proširivati. Glavnu pažnju treba, dakle, posvetiti Africi, Aziji i Južnoj Americi. Ove kontinente treba premrežiti sa nekoliko magistralnih puteva po osi sever–jug i osi zapad–istok. Sve je to lepo i humano, ali kako do sredstava? Fond za priloge žitelja razvijenih i imućnijih žitelja siromašnih zemalja, propagiran kao opšte dobro, prikupio bi zamašna sredstva – i male svote milionski umnožene daju veliki zbir. No, ta suma ne bi bila dovoljna za ostvarenje ovog globalnog megaprojekta.

Razvijene zemlje treba i ponaosob i preko svojih međunarodnih saveza, poput Evropske unije, da uplate priloge, a to važi i za Međunarodni monetarni fond i bankarske ustanove. Najzad, treba uključiti i multimilijardere – deo svog bogatstva oni i inače ulažu u filantropske projekte, a ovde bi svakako bili izdašniji – najizdašniji bi mogli dobiti čast da se neki auto-put nazove njihovim imenom. Svi ti izvori u zbiru daju sumu dovoljnu da se krupnim korakom krene u ovaj globalni projekat. No, ne budimo romantičari, već realisti – skupi poduhvati mogu uspeti samo ako bogate zemlje i planetarni bogataši prepoznaju u njima svoj ekonomski interes. A on je očevidan: nije samo humanije, već je i za bogate na duži rok mudrije da pomognu razvoj siromašnih umesto da ih u sve većem broju zbrinjavaju kao izbeglice. Ako se siromašne zemlje premreže putevima, i bogati će lakše dolaziti do ruda i drugih sirovina, do investicija i jeftinije radne snage. To nije eksploatacija prirodnih resursa i jeftinog rada, kao u vreme kolonija, već partnerstvo između razvijenih i nerazvijenih. Tajna moralnog delanja nije samo u probuđenoj empatiji, već i u spoznaji da je proizvodnja dosegla razmere koje iziskuju tržište svetskog obima. Moral, humanizam i interes postali su sveto trojstvo modusa vivendi.

Zemlja može postati planeta sloge i blagostanja umesto ratova i nepoverenja. Ogroman podstrek tom veličanstvenom cilju dala bi preraspodela raspoloživih sredstava, kao što je smanjenje vojnog budžeta u korist civilnih. Imamo već sjajan primer u svom susedstvu: fondovi za kulturu i turizam Austrije veći su od vojnog. Nije slučajno Beč nedavno proglašen najboljim gradom za život. 

Književnik

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista