Let „super pume" nad Kosovom

Kosovo – Nijednog momenta nije bilo dileme da se novinar „Politike” nađe u „Erbasovom” vojnom helikopteru AS-332 „super puma”, na helidromu u Filmskom gradu u Prištini, sedištu komande Kfora za Kosmet.

Čak ni onda kada su nekoliko dana pre akcije tražili da potpišemo da letimo na sopstvenu odgovornost, pa ni tada kada je pukovnik Vinčenco Graso, šef Informativne službe Kfora, rekao da zbog ograničenosti mesta, samo snimatelji mogu da lete.

Pukovnik Graso je održao obećanje imajući u vidu da je novinar „Politike” zahtev za let uputio mnogo ranije. Mnogo pre nego što se znalo da će novinari beogradskih redakcija biti gosti Kfora sa general-majorom Lorencom D’ Adariom na čelu, glavnokomandujućim snagama Nato na Kosmetu.

Nije bilo dileme ni onda kada su kolege novinari, baš muški pitali: „Je l’ stvarno letiš?”

U 8.30 smo bili u helikopteru „super puma”, onom koji komanda Kfora koristi za svoje potrebe. U to se računa i prevoz „važnih osoba”.

Posrećilo se da tog jutra nije padala kiša, koja se prethodnog dana sručila na Kosmet. Čak nije bilo ni vetra, ali je zato bilo magle kada je trebalo da sletimo u Peć.

Nije bilo straha ni pri poletanju, ni kada je helikopter leteo na visini od pet stotina, a u nekim momentima se spuštao i tik do tla. Toliko nisko da smo u jednom momentu pomislili da rukom možemo da dohvatimo tirkiznu vodu u jezeru Gazivode, dok smo preletali opštinu Zubin Potok.

U helikopteru su bila dva pilota, dok su dva ostala na vezi u bazi koja se nalazi u Filmskom gradu u Prištini. Tu su i dva vojnika koja su povremeno otvarala vrata helikoptera kako bi snimatelji mogli što bolje da uhvate kadar. U momentu kada je vojnik pod šlemom, u punoj opremi, prvi put otvorio vrata čelične, transportne ptice, koja dostiže brzinu do 262 kilometra na čas i može da leti na visini do šest kilometara, nosi teret od četiri tone, koliko i spoljašnjeg tereta može da ponese, nije nam bilo jasno šta hoće.

Otvarao je vrata kao da to čini na nekakvom „fići”, a ne na grdosiji koja košta oko 15 miliona evra i u koju pored posade može da stane još 19 vojnika.

I, Vlada Srbije se uskoro može pohvaliti ovakvim helikopterima, koje će u svom hangaru imati pripadnici srpske policije. Naručene su tri „super pume”.

Toliko smo se okuražile, koleginica i ja, jedine novinarke u helikopteru, uz bezrezervnu mušku podršku vojnog komentatora Radića, da čak nismo koristile ni tampone za uši koje su nam pri ulasku podelili.

Centralno Kosovo nam je bilo na dlanu. Osunčano, da bi negde oko Termoelektrane „Obilić” smog i magla malo pomutili osećaj hrabrosti. Na momente nam se činilo da se „super puma” trese, naginje na stranu, pa smo nesigurnost prebacivali na šalu, ali i na vetar koji u ovom delu Kosova i Metohije „briše” i kad je najvedrije.

Ušli smo u zonu severnog Kosova. Kosovska Mitrovica – veličanstvena, sa pogledom iz vazduha. Vidimo onaj čuveni, Glavni most na Ibru, koji deli grad na severni srpski i južni albanski deo. Prepoznajemo višespratnice, samo još nedostaje da ugledamo svoju ulicu!

Helikopter prati tok modrog Ibra.

Vijori se srpska zastava na brdu zvanom Veliki Zvečan, trobojka, u visine se uzdigo čuveni „Trepčin” dimnjak. Nad teritorijom smo Ibarskog Kolašina, nadlećemo jezero Gazivode! E, tu već neka nelagoda. Kroz glavu proleću one neistražene dubine koje su progutale desetine srpskih sela, crkava, srpskih groblja...

„Bože dragi, ako ginemo, ako se ova grdosija sruši, samo nek ne bude u vodi”, dovikujemo se dok se u jezeru Ibarskog Kolašina razaznaju obrisi „super pume”.

Nad prostranstvima smo Mokre Gore, a onda ka opštini Leposavić. Nadlećemo bazu „Noting hil”, vrhove Rogozne, naziremo Kopaonik i podkopaoničke visove.

Vraćamo se ponovo smog i magla nad delovima centralnog Kosova, a onda plodna i bogata Metohija. Nad bazom smo „Vilađo Italija” kraj Peći. U zoni je odgovornosti italijanskih snaga, pod komandom pukovnika Đanfranka di Marka.

Magla ne dozvoljava da se helikopter prizemi. Piloti su procenili da je rizično. Vraćamo se opet u „Filmski grad”, zahvalni četvorici švajcarskih pilota koji su nam omogućili da duže od sata letimo nad Kosmetom, budemo u „super pumi” sofisticiranom helikopteru, kojeg u okruženju koriste Slovenci, Bugari, a imaju ga u Albaniji

Kažemo da će i Srbija takve da ima!

Autobusom idemo u Peć, gde se magla već podigla. Ispod samih Prokletija, sa kojih se još beli sneg, stižemo u „Vilđo Italija”. Posle Bondstila i Filmskog grada, to je treća baza po brojnosti vojnika i po veličini koju zauzima na kosmetskoj zemlji.

Gostoprimstvo Italijana na svakom koraku, pored bogate italijanske kuhinje, komandant Di Marko počastio nas je i najomiljenijom italijanskom kafom-espresom, po „čarobnoj formuli”.

Nastavljamo ka Goraždevcu, jednoj od najvećih srpskih enklava u pećkoj opštini. Među sedam stotina žitelja, sela koje je još zavijeno u crno od terorističkog napada na decu koja su se kupala u reci Bistrici, srećemo dobro poznate ljude. Neće u novine. Pričaju o nevoljama sela koje je u albanskom okruženju.

„Samo nek je mir. I, da ostanemo na svome”, govori nam visok, stasit čovek srednjih godina, dok sedimo na klimavoj stolici, u centru sela, gde je zgrada opštine, stanica policije, gde je „zborno mesto” svih onih koji bi da čuju prve vesti.

Tu su i kafići. Kroz selo je put kojim svakodnevno prolaze Albanci.

Srbi su ovde na meti stalnih krađa. Lopovi nikada nisu otkriveni.

U stopu nas prate Vinčenco Graso i pukovnik Đovani Paćito. I, dok je portparol Kfora, pukovnik Graso konstantno pod „rafalnim” pitanjima novinara, nekada ne baš ugodnim, dotle je pukovnik Pačito po strani, vojnički miran, čak i kada novinari nađu bezrazložan razlog za smeh ili negodovanje. „Čovek iz senke!” Neprimetan, al’ gde god pogledate – tu je!

Već je kasno popodne. Iz sunčanog Goraždevca, preko Kline, u kojoj ima tek nekoliko Srba, stižemo u manastir Budisavci, u istoimenom selu u kojem više nema nijednog Srbina.

Smenjuje se pljusak sa suncem, a nad manastirom ograđenim džakovima na kojem su kolutovi bodljikave žice, raširilo se metohijsko nebo.

Na ulazu kosovski policajac. Albanac, koji odlično govori srpski. Ubrzo stižu i slovenački vojnici Kfora.

Monahinja Sara, obradovala se neočekivanim gostima, kojih sve ređe ima. Čujemo da je iz manastira Gračanica došla u ovaj hram, sagrađen u 14. veku, koji je ktitorstvo kralja Milutina. Malobrojno sestrinstvo od rata opstaje u albanskom okruženju. Nekada se u porti manastira, pred Crkvom Preobraženje Gospodnje saborovalo, cela Metohija je dolazila, a sada tek pokoji vernik iz Osojana, Žača, Vidanja, Drsnika naiđe.

Preobraženje Gospodnje uvek pada u vreme gospojinskog posta, pa je i praznična trpeza, 19. avgusta, za one malobrojne Srbe, uvek posna.

Svetinja je metoh Pećke patrijaršije, a u povelji iz 1318. godine pominje se da je kralj Milutin posed darivao Hilandaru. Građena je u vardarskom stilu, gde su naizmenično zidani kamen i opeka.

Sestra Sara nije imala blagoslov išta da priča. Ono što znamo jeste da je 1999. godine iz manastira Budisavci kidnapovan otac Stefan. A, štitio je Srbe, sklonivši ih u manastir!

A, zna se i da su se pre sedam godina, sa ikone Presvete Bogorodice lile suze. Kako se pričalo, suze na „mirotočivoj ikoni” su predskazale da se još dugo neće smiriti kosovska zemlja!