Miris jagnjetine, prašina, romska muzika i smeh

– Haj­de, haj­de, ula­zi­te! Da­nas nam je sla­va i svi go­sti su do­bro­do­šli! Po­la­ko, mo­ram da mak­nem ku­co­ve, opa­sni su, to su na­ši ču­va­ri – vi­če sa ka­pi­je do­ma­ćin Đa­ni Be­ri­ša. Jed­nom ru­kom dr­ži psa, ka­ko ka­že, ču­ve­nog Žu­to­va, a dru­gom tro­šnu ka­pi­ju od dr­ve­ta.

Mi­ris jag­nje­ti­ne, mu­zi­ka i deč­ja gra­ja is­pu­ni­li su kri­vu­da­ve so­ka­ke rom­skog na­se­lja u Uli­ci Vu­ka Vr­če­vi­ća na Pa­li­lu­li. Tmu­ran i ki­šo­vit dan ni­je spre­čio ži­te­lje pra­vo­slav­ne ve­re da obe­le­že sla­vu Đur­đev­dan. 

Na ra­žnju, is­pod im­pro­vi­zo­va­ne nad­stre­šni­ce, obr­će se jag­nje, ma­li­ša­ni se igra­ju sa jed­nim ži­vah­nim pe­ki­ne­ze­rom, a iz tro­šnih ku­ća pro­vi­ru­ju mla­de že­ne i de­voj­ke, ma­šu. 

– Mo­ra­li smo ma­lo da ga za­klo­ni­mo, ma­lo-ma­lo pa poč­ne ki­ša, ali se ne da­mo... U ovom dvo­ri­štu ima šest po­ro­di­ca, ne­gde oko 20 lju­di. Ovo su Me­li­sa, Ste­fan, Mi­la, Ga­bri­je­la, ima ih još u ku­ća­ma, ne­će da iza­đu... Mi smo svi ne­ka rod­bi­na – sme­je se Đa­ni i nu­di nas ci­ga­re­ta­ma, so­ko­vi­ma i pi­vom. Pri­hva­ta­mo po ci­ga­ru, se­da­mo oko va­tre, i dok hlad­nji­kav ve­tar po­me­šan sa di­mom šti­pa za oči i obra­ze, do­ma­ćin po­či­nje pri­ču o Đur­đev­da­nu. 

– Da je tu moj „sta­rac”, on bi bo­lje is­pri­čao ka­ko se to sla­vi­lo ne­ka­da. Mno­go, mno­go vi­še ne­go sa­da... Znao se red – uju­tru se ra­no pro­bu­di­mo, ode­mo na vo­du da se umi­je­mo i po­sle se­če­mo jag­nje, ru­ča­mo... – go­vo­ri ne­ka­ko set­no. Je­dan od de­ča­ka do­no­si ple­te­nu kor­pi­cu pu­nu ša­re­nih ja­ja, pre­o­sta­lih od Vas­kr­sa, i zo­ve osta­lu de­cu da se ku­ca­ju. Do­ma­ćin ob­ja­šnja­va da u gor­njem de­lu na­se­lja, tik uz Vi­šnjič­ku uli­cu, uglav­nom ži­ve Ro­mi pra­vo­slav­ne ve­re, dok do­le, bli­že re­ci, sta­nu­ju kom­ši­je mu­sli­man­ske ve­ro­i­spo­ve­sti. 

– Za­to je ov­de ma­lo ti­še ne­go ina­če za Đur­đev­dan. Da­nas je po­čeo i ra­ma­zan­ski post, a mi pa­zi­mo jed­ni na dru­ge. De­si se, kao i svi lju­di, ne­kad bu­de pro­ble­ma, ali sve se to re­ši – na­sta­vlja pri­ču i po­no­vo nas nu­di du­va­nom. Mi­la, de­voj­či­ca od ne­kih pet-šest go­di­na, tra­ži da se sli­ka sa bra­ćom, dok u na­ruč­ju ste­že ne­ki za­mo­tu­ljak. 

– Pa pu­sti ga, ne­će da po­beg­ne, dok nas sli­ka­ju... – vi­ču de­ča­ci. Mi­la sti­dlji­vo po­me­ra će­be, a iz za­mo­tulj­ka iz­vi­ru­je gla­va bra­on šte­ne­ta. Kad je ma­li­ša­ni­ma do­sa­di­lo fo­to­gra­fi­sa­nje, Đa­ni ne­što ozbilj­ni­jim to­nom po­či­nje da pri­ča o ne­kim ma­nje ve­se­lim te­ma­ma. Ka­že, pre ne­go što se do­se­lio u „gor­nji” deo ma­ha­le, dvo­ri­šte u ko­me da­nas ži­vi go­to­vo 20 du­ša bi­lo je pre­kri­ve­no ot­pa­dom. Pr­stom po­ka­zu­je na go­mi­lu sme­ća pre­ko­pu­ta ka­pi­je. Ka­ko ka­že, sve je to sam či­stio, a što ni­je us­peo da po­me­ri osta­lo je tu. Mu­ku su mu­či­li sa pa­co­vi­ma, ve­li­kim kao mač­ke, ko­ji su še­ta­li no­ću po dvo­ri­štu. On ob­ja­šnja­va ka­ko je nji­hov naj­ve­ći pro­blem to što ne­ma­ju vo­du. Po­ka­zu­je nam red ba­lo­na po­re­đa­nih uza zid jed­ne od ku­ći­ca. Sva­kog da­na ži­te­lji ovog na­se­lja, pre­ma re­či­ma na­šeg do­ma­ći­na, idu do obli­žnje fa­bri­ke gde u ba­lo­ne i fla­še to­če vo­du. Gre­ju je na špo­re­tu, ku­pa­ju se, ku­va­ju, ali se bo­je da ne­će mo­ći ta­ko do­ve­ka. 

– Ni­šta mi ne fa­li. Tu su mi de­ca, ve­li­ka i ma­la, že­na mi je trud­na, imam i unu­ke. Bu­de da se po­je­de, po­pi­je, pro­ve­se­li... Sa­mo nam tre­ba jed­na če­sma ili ven­til za vo­du – po­la­ko nas is­pra­ća do ka­pi­je. 

Ru­kom po­ka­zu­je ka­ko da iza­đe­mo „pra­vo na Vi­šnjič­ku”, da slu­čaj­no ne za­lu­ta­mo. Ma­še, još jed­nom „za sre­ću”, mi­lu­je pse i ne­sta­je u dvo­ri­štu u ko­me se ko­me­ša­ju dim, pra­ši­na, zvu­ci ve­se­le rom­ske mu­zi­ke i smeh.