Hilari se poigrava tuđim strahovima

U jednom periodu svog životamogla sam da se zakunem na odanost senatorki Hilari Rodam Klinton i da se angažujem u njenoj kampanji za prvu ženu predsednika u zemlji slobodnih, domovini hrabrih. (Rečeno sa ironijom, uz trunku tuge.)

Na kraju krajeva, iste godine smo diplomirale, u junu 1969. Ona na Velzliju u Masačusetsu, na elitom privatnom ženskom koledžu, ja na državnom Univerzitetu Kalifornije, na Berkliju.

Njene sposobnosti su se jasno videle u govoru koji je održala prilikom dodele diploma na Velzliju tog juna. Bio je to govor nabijen idealističkom retorikom, oštar u osudi militarističke politike u doba Vijetnama.

Govor koji je Hilari održala kada je dobila diplomu – posle ubistva Bobija Kenedija i M.L.Kinga 1968, nasilja za vreme demokratske konvencije u Čikagu i izbora Ričarda Niksona za predsednika – bio je stvarno radikalan.

Bila je to jedna mlada žena koja je stajala pored najboljih i najpametnijih ljudi svoje generacije i pozvala ih da služe državi i zajedničkom dobru.

Nažalost, Hilari se izgubila, kao i mnogi od nas za poslednjih 40 godina. Postala je neko ko se poigrava tuđim mračnim strahovama. Time je izgubila moje poverenje. Više ne mogu da je podržim čak ni kao feministikinja, koja veruje (isto kao Hilari) u društvo zasnovano na porodicisa zdravstvenim osiguranjem za svakoga.

Žao mi je što se Hilari izgubila. Prvi put sam shvatila da se promenila 1998. godine, kada je postalo jasno da je među onima – zajedno sa Madlen Olbrajt – koji su se zalagali za „humanitarno” bombardovanje Jugoslavije da bi se sklonio opasni Slobodan Milošević. Podržavajući ovakvu vrstu nasilne smene režima, Hilari je utrla put sadašnjem Bušovom „humanitarnom” ratu u Iraku.

Bez obzira na neorganizovanu i slabu predsedničku kampanju koju je vodila, senatorka Klinton je još uvek jedna od najtalentovanijih i najpronicljivijih političara (bez obzira na pol) u današnjoj Americi. Bila je i ostala fenomen. Preskočila je postojeće barijere i utrla put mladim ženama koje žele da rade u javnoj sferi.

Ona i ja pripadale smo generaciji u kojoj su se „vremena menjala”. Ali naši roditelji to nisu shvatali. Slali su nas u najbolje koledže, a poruka ženama je i dalje bila „udaj se dobro” i nikada se javno ne suprotstavi svom mužiću.

„Nagovori ga da popravi slavinu ili da zameni sijalice, prigovori mu da treba da pokosi travnjak; nagovesti da ga čeka dobar seks i ućuti, za boga miloga. Nikad mu nemoj reći da se ponaša kao bezosećajni kreten.”

Zato je toliko nas bilo oduševljeno kada se 1992. Hilari pojavila kao ravnopravan i cenjen partner Bila Klintona, supruga, žena, majka, osoba od poverenja, savetnik, srodna duša, talentovani advokat. „Bilo je vreme!”, vrištale smo. I slavile kada su oboje ušli u Belu kuću 1992.

Nisam jedina koja je promenila mišljenje. Nekoliko mojih prijateljica koje su je u početku podržavale sada ukazuju poverenje senatoru Baraku Obami.

Evo šta je rekla jedna od njih, Ivon Tornberg (61) iz Santa Barbare:

„Od samog početka sam smatrala da je Hilari jedna neverovatno sposobna i vredna žena, prava mašina. Cenim to što je prvi političar koji govori o nekoj vrsti univerzalne zdravstvene zaštite. Osim toga, kao žena koja ima isto godina kao ja i koja je počela u ženskom pokretu, ja se sa njom identifikujem. Bila je napravom koloseku pre nego što je počela sa Klintonom. Ali sada sam prevazišla moju feminističku naklonost i umorna sam od nje i besna zbog njenih prezrivih, užasnih i nepotrebnih komentara o rasi.

Sada se nadam da će Obama pobediti”.

Na ovom ključnim izborima Amerikanci, koji su tako dugo bili izgubljeni, pokušavaju da se vrate „boljim anđelima naše prirode”.

Hilari se ne može verovati da će nas tamo odvesti.

(Autorka je novinar i urednik i živi na relaciji Vašington–Beograd)