Daleko smo od 1990.

U poslednje dve decenije u Srbiji je bilo puno burnih, istorijskih promena. Poslednja mirna godina, koja je još pripadala „prethodnom vremenu”, bila je davna 1990. Znamo šta se sve od tada dešavalo. Posledice tih događaja po ekonomiju Srbije vidljive su iz podataka prikazanih na sajtu Republičkog zavoda za statistiku.

Već 1991., u odnosu na prethodnu godinu, dolazi do drastičnog pada obima industrijske proizvodnje. Najgora je bila 1993. godina, kada je obim industrijske proizvodnje iznosio samo 41,3 odsto proizvodnje iz 1990. Ovaj pad izazvan je smanjenjem tržišta za srpsku industriju i kidanjem pojedinih kooperantskih veza zbog raspada Jugoslavije, s jedne, i uvođenjem drastičnih sankcija, sa druge strane. Međutim, i u tako teškim uslovima, već 1994. počinje rast proizvodnje, da bi 1998. dostigao 52,7 odsto obima iz 1990.

Jedan od efekata bombardovanja NATO-a 1999. bilo je ponovno drastično smanjenje obima industrijske proizvodnje na svega 39 procenata onog iz 1990. Efekat pogubniji i od dejstva sankcija.

Tokom „obnove” 2000. godine, obim proizvodnje je povećan na 43,3 odsto onog iz 1990. Od 2001. proizvodnja raste, i 2007. iznosi 50,7 odsto obima proizvodnje iz 1990, što je primetno niže od obima proizvodnje ostvarene u 1998, poslednjoj godini prebombardovanja NATO-a.

Kako bi izgledalo kretanje obima industrijske proizvodnje da Srbija nije bombardovana? Ako pretpostavimo da bi u tom slučaju obim proizvodnje rastao, ne po najvećoj ostvarenoj, većpo stopi koja predstavlja prosek ostvarenog porasta u 1996, 1997. i 1998. dobili bismo sledeće rezultate: 1) obim proizvodnje iz 1990. dostigli bismo 2009. godine i 2) prethodne – 2007. obim industrijske proizvodnje bio bi oko 80 odsto veći od obima proizvodnje koji je industrija Srbije zaista ostvarila u toj godini.

U periodu 2001–2007, i pored značajnih ulaganja kapitala iz inostranstva (prema saopštenim podacima, oko 14,5 milijardi dolara direktnih investicija ušlo je Srbiju), obim industrijske proizvodnje raste sporije nego u periodu 1994–98! Primera radi, s porastom obima proizvodnje jednakom proseku najbolje tri uzastopne godine iz perioda 2001–2007. obim proizvodnje iz 1990. bio bi ostvaren tek 2024. godine.

Zaključci se nameću sami po sebi. Za rast proizvodnje nije dovoljno samo uložiti kapital. Ova činjenica nije nikakva novost. Ona je odavno poznata, još od Edvarda Denisona (1962).Spori rast obima proizvodnje u periodu 2001–2007. pokazuje da neodgovarajuća ekonomska i privredna politika mogu znatno da umanje efekte stranih ulaganja i spoljne pomoći. Za industrijski razvoj, poredobima stranih ulaganja, izuzetno je važno kako koristimo naše ukupne ljudske, prirodne, novčane, kapitalne i tehnološke resurse. Da li smo te resurse optimalno koristili u periodu 2001–2007? Očigledno, ne. Stoga najsvežije i, po ljudskoj patnji najbolnije, primere: „Magnohrom” i „Šinvoz” ne smemo tretirati kao pojedinačne slučajeve koje će vlada svojim privremenim merama lako da reši.

Pored obima industrijske proizvodnje, bitni su i drugi pokazatelji kao: obim poljoprivredne proizvodnje (danas je ugrožena čak i proizvodnja bilansno potrebne količine hrane) zatim uvoz, izvoz, pokazatelji tehnološkog razvoja i drugi.

Na kraju, dolazak stranog kapitala u obliku investicija u nove industrijske pogone i nove tehnologije (neki ih zovu grinfild investicije), kad je u pitanju povećanje industrijske proizvodnje i tehnološki razvoj, ne smemo shvatiti kao „brigo moja pređi na drugoga”, već samo kao objektivnu mogućnost i šansu. U kojoj meri ćemo tu šansu iskoristiti, da li ćemo je uopšte iskoristiti, da li ćemo 1990. dostići 2024. ili ranije, ipak, najviše zavisi od stepena iskorišćenja naših ukupnih resursa – ljudskih, prirodnih, novčanih, kapitalnih i tehnoloških.

Uostalom, i pomenuti Edvard Denison, dokazao je da ekonomskom rastu najviše doprinosi poboljšanje tehnologije (34 odsto), zatim znanje (32 procenta) i da je uloženi kapital tek na trećem mestu, sa 22 odsto. Nalazi Edvarda Denisona za nas nisu novost. Oni su poznati mnogim mojim kolegama, i o njima smo diskutovali na naučnim skupovima. Ipak,sve to ostaje kao još jedan od dokaza da znanje kojim raspolaže Srbija koristi krajnje nedovoljno.

profesor na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu