Deca treba da znaju kako su došla na svet

S  porastom broja dece rođenih na alternativni način, rastu i etičke dileme: da li deca s „crtom” u krštenici, koja su rođena uz pomoć „banke reproduktivnog materijala”, treba da znaju da im je otac anonimni donator spermatozoida? Treba li da znaju da osim biološke imaju i surogat-majku koja ih je donela na svet? Da li usvojena deca treba da rastu s istinom o svom poreklu?

„Prema Porodičnom zakonu, dete ima pravo da zna svoje poreklo. Ono na to polaže pravo i sa stanovišta zdravog razuma i sa stanovišta etike, a posebno sa stanovišta psihologije kao nauke, posebno imajući u vidu glavni cilj kojem se u vaspitanju teži – njegov pravilan psihofizički razvoj. Tajne nikada nisu konstruktivne. One ne donose dobro ni odnosima među odraslima, a posebno su toksične kada je reč o deci”, objašnjava Predrag Petrović, psiholog i psihoterapeut iz psihološkog savetovališta „Centar za promene”.

Naš sagovornik objašnjava da način na koji je dete začeto i kako je došlo na svet predstavlja identitetsko pitanje, a odgovor na njega mora zauzimati krucijalno mesto u detetovom psihološkom prostoru. Tajiti o tome ko su stvarni roditelji i kako je ono rođeno znači stvarati osnovu za razvoj traume s velikim „t”. Ona može nastupiti iznenada, onda kada se bez pripreme otkrije istina do koje deca gotovo uvek nekako dođu, ma koliko je mi čuvali, primećuje ovaj psiholog. U takvoj situaciji odnosi retko ostaju zdravi jer je reč o izneverenom odnosu bliskosti i poverenja. Preporuka je da se detetu na način prilagođen uzrastu saopšti ono što je neophodno da zna. Za tako nešto roditelji treba da imaju i podršku stručnjaka.

Iskustvo govori da se „ključ” od porodične fioke tajni neretko otkriva u najturbulentnijem periodu života, kao što je pubertet.

Predrag Petrović primećuje da nam tehnološki razvoj s jedne strane pomaže u dnevnom funkcionisanju, ubrzava obavljanje poslova i olakšava život, dok nas s druge strane pomalo udaljava od naše ljudske prirode i gura ka zoni nadrealnog i teško shvatljivog.

„Iako nam se čini da smo raznim tehničkim novotarijama čvršće vezani, one samo potkrepljuju iluziju naše međusobne bliskosti. Tako je i u drugim sferama našeg života. Medicina napreduje, granice mogućeg se pomeraju gotovo svakodnevno, a ono što je bilo nezamislivo sada je tu oko nas. Jedno od takvih čuda naučnog napretka jesu i vantelesna oplodnja i surogat-materinstvo, odnosno roditeljstvo. Donedavno je s medicinskog, tehnološkog, ali i moralnog aspekta bilo nezamislivo upotrebiti ženu kao živi „inkubator”, koji će ga nakon što se dete rodi predati „naručiocima posla”. To otvara različite dileme, pa i onu da li detetu zapravo treba reći istinu o njemu samom. Međutim, stav psihologije kao struke sasvim je jasan – dete mora da zna istinu o svom poreklu”, zaključuje Predrag Petrović.