Život nije video-igra da kreneš ispočetka

Ovo je prvi put da radim u Srbiji, profesionalno. Nemanja Ranković, umetnički direktor Narodnog pozorišta iz Užica, pročitao je moj tekst „Kako život”, dopao mu se i evo iščekujemo njegovu premijeru, kaže za „Politiku” Nina Mitrović, jedna od vodećih hrvatskih dramskih autorki mlađe generacije, povodom premijere svoje drame „Kako život” u užičkom pozorištu.

Naslov drame „Kako život” nudi mnogo metafora. Šta se zapravo krije iza njega odgovara Nina Mitrović:

– Način na koji živimo. Pitanje znamo li živeti. Katkad pomislim da imam 40 godina i da pojma nemam ni o čemu i da možda nikada ni neću znati kako treba živeti, obuzme me tuga. A opet, možda bez te tuge ne bih napravila neke stvari na koje sam ponosna. Potrebno nam je i jedno i drugo. I bol i radost. Ali ovo je doba koje potire negativne emocije. Tera nas da ih držimo u sebi i kad ih se previše nakupi, čovek se izgubi. Ne zna ko je. Pukne. Ili se samo ugasi. Odustane od sebe. I pusti da ga život nosi u nekom smeru koji ni on sam ne prepoznaje. A nema opet. Život nije video-igra da kreneš ispočetka. Zato i ima težinu koju ima.

Radnja drame „Kako život” teče kao i život – bez stajanja. U središtu priče je ljubavni trougao dva muškarca i jedne žene u sedamdesetim godina, njihova žaljenja i spoznaja da nikada nije kasno uzeti vlastiti život u svoje ruke. Zašto je i kako spojila u ovoj priči četiri junaka Andriju Kekeza, Milu Bauer, Branka Rubčića i Suzanu Mandić-Lovrenčić naša sagovornica odgovara:

– Ovaj je tekst bio naručen od strane pozorišta „Moruzgva” iz Zagreba i uslov je bio da su maksimalno četiri glumca i da su stari ljudi u centru. Mene su tada zanimala žaljenja, okupirala me godinama ta tema i u svet starih ljudi ona se savršeno uklapa. Ali, žaljenja imamo svi, posle određenih godina deo su nas. Ljudi smo, pravimo greške, neke oprostimo, neke teže otpustimo što je šteta. I konačno, napravimo najbolje što možemo u datom momentu, samo nekad nismo najbolje verzije samih sebe. Nisu te greške bez veze tu. Iz njih možemo naučiti nešto o sebi, kako da budemo bolji ljudi. Prema sebi samima i onima oko nas.

Komad „Kako život” govori o ljubavi i usamljenosti. Drama je nastala na osnovu istraživanja koje je Nina Mitrović radila u razgovoru sa starim ljudima i osobljem staračkih domova na zagrebačkoj Trešnjevci...

– Otvorenost starih ljudi me dirnula. Oni imaju znanje i iskustvo i od njih možemo mnogo da naučimo. Ako smo voljni da slušamo. Ali u današnje doba stari ljudi kao da ne postoje iako ih je na ulicama više nego mladih koji se brzinom svetlosti pakuju i beže iz zemlje. Društvo je izokrenuto, vrednosti nema, čast i moral zvuče poput nekih stvari iz prošlosti. Ljubav je svuda oko nas, ali ne i u nama, preselila se na reklamne panoe, njome se prodaju proizvodi, a ona je nešto što treba negovati. Rađa se iz davanja, tu je kad budimo ono najbolje jedni u drugima. Malo mi zaista govorimo o ljubavi, ne cenimo dobrotu, ne poštujemo jedni druge, i kako da onda očekujemo da su nam životi ispunjeni? Za takvo nešto je potrebna prisutnost, da smo tu, u momentu, a ne negde drugde. Pogledajte oko sebe, ljudi sede po kafićima, restoranima, u tramvajima, zajedno su, a nisu, lajkuju, slikaju se, objavljuju, stvaraju narative vlastitog super života koji teško da iko od njih u stvarnosti može stići. I onda neko objavi sliku bez šminke, i to je vest dana. Vrhunac iskrenosti. I u tom trenu ne možeš a da se ne zapitaš: pa dobro, ko je ovde lud – kaže Nina Mitrović i ujedno odgovara na pitanje koje sama izgovara: Kako živiš? Živiš li onako kako želiš ili si već odustao od samoga sebe?

– Ima dana kad mogu, kao i dana kad ne mogu. U jednom trenutku života osećala sam da sam izneverila samu sebe, to je najgori osećaj koji možeš iskusiti jer si samo ti odgovoran. Uskratiti sebi da budeš onaj koji jesi, pogrešno je. I kad shvatiš da si to napravio, treba da budeš blag prema sebi. Reći u redu, samo sam čovek od krvi i mesa, imam pravo na grešku. To pravo na grešku kao da smo sami sebi oduzeli. Jurimo za perfekcionizmom, a pri tom se stvari obavljaju na tako amaterski način da samo čekam da jedno jutro ustanem i vidim kako sistem puca po šavovima i sam se urušava. Kapitalizam je poput štakora, snaći će se i da nuklearna bomba padne. A kako i ne bi kad svako gleda kako da se uspne samo još jednu, pa još jednu i još jednu stepenicu više. Nisu nam neprijatelji korporacije, neprijatelji smo sami sebi. Društvo koje danas imamo je naša tvorevina. Svi smo za njega odgovorni i dok tu odgovornost ne prihvatimo, nema šanse da ćemo se maknuti sa mrtve tačke.

Tekst pun emocija

Užice – Komad „Kako život” Nine Mitrović, u režiji Slavenka Saletovića, koji govori o ljubavi i usamljenosti, biće premijerno izveden večeras od 20 sati na velikoj sceni Narodnog pozorišta u Užicu.

Scenografiju je uradila Marijana Zorzić Petrović, kostime Tatjana Jovanović, muziku Saša Milekić, scenski pokret Ivica Klemenc. U glumačkoj ekipi su: Slobodan Ljubičić, Divna Marić, Momčilo Murić i Ivana Pavićević Lazić.

Reditelj Slavenko Saletović ističe da je video jednu vodilju, svetlo sa svetionika koje ga je, kao i ansambl, vodilo kroz pokušaj stvaranja predstave po ovom sjajnom tekstu: duboko umnom, punom emocija, iskrenosti, jednostavnosti i elegične nasmešenosti prema ljudskom biću u njegovom dugom, trećem, poznom trajanju... U predstavi igraju glumci užičkog pozorišta Slobodan Ljubičić, Divna Marić, Momčilo Murić i Ivana Pavićević Lazić.

B. P.