Preduslovi digitalne bezbednosti dece

Kada prođete gradom ili sednete u restoran, koliko često vidite roditelje u razgovoru s prijateljima i dete koje mirno sedi u stolici, sa mobilnim telefonom u rukama, i samo palčevima mrda? Dok ti roditelji pričaju međusobno ili sa prijateljima, sa kim komunicira njihovo dete u tom trenutku? Ili zaista samo igra video-igrice?

Mobilni telefoni, tableti, laptopovi. Virtuelna realnost postala je deo naših života. Gotovo je postalo nemoguće zamisliti da provedemo nekoliko sati bez naših IT ljubimaca i spravica. Toliko smo posvećeni gledanju u monitor da smo prestali da obraćamo pažnju na svet oko sebe, ne obaziremo se na ljude i događaje. Gubimo bitku sa modernim tehnologijama i gubimo bitku sa realnošću. Deca nam stradaju zbog virtuelnih prijatelja i igrica, a mi se kao društvo ne dozivamo pameti. Još ima i onih koji uvek imaju neko opravdanje – „Neka, pusti ga”, „Neka se odmori malo od škole uz kompjuter”, „Nije strašno što je non-stop na telefonu”, „Nisu igrice toliko strašne, ljudi preteruju”, „Svi to rade, zašto ne bi i moje dete?”. Dajući detetu mobilni telefon i tablet u ruke, tek tako, jer to „tako treba” i zbog „a šta fali”, danas imamo problem da nam se deca ne snalaze u sajber prostoru.

Moramo da prekinemo sa izgovorima i opravdanjima i suočimo se sa istinom – deca se povređuju zbog video-igrica, nebezbedna su u virtuelnom prostoru, broj žrtava sajber maltretiranja je u porastu. Pričamo o zavisnosti od interneta, društvenih mreža i igrica, a šta smo uradili da deci objasnimo kakve potencijalno pogubne posledice mogu biti? Gde se nalazi granica koja ne treba da se pređe? Koliko još dece treba da izgubimo zbog opsesije igranja video-igrica ili vršnjačkog maltretiranja na internetu?

Koliko je roditelja obavilo razgovor sa svojom decom nakon što su u novinama pročitali vesti o sve raširenijoj pedofiliji, ili lošem uticaju igrica na mlade, ili pokušajima kidnapovanja nakon komunikacije sa nepoznatim ljudima na društvenim mrežama? Mnogo puta sam od roditelja čula izgovore poput „neće se to desiti mom detetu”. A kako mogu da budu sigurni u to? Svako treće dete u Srbiji doživi neku vrstu neprijatnosti u virtuelnom prostoru – kako znate da se to već nije desilo vašem detetu ili drugu, drugarici vašeg deteta?

Ako detetu od dve, tri godine dozvoljavate da provodi nekoliko sati dnevno sa mobilnim telefonom, koje su garancije da do prvog razreda osnovne škole neće postati zavisnik od istog? Ako ohrabrujete dete da koristi društvene mreže nekoliko sati dnevno, da li će dete do početka srednje škole izgubiti sebe i pronalaziće se samo u virtuelnoj zajednici?

Naša deca rastu, sazrevaju i formiraju se uz nove i moderne tehnologije. Ne smemo ni na trenutak da ispustimo iz vida da, paralelno sa digitalnim opismenjavanjem, mora da ide i lekcija kako da postanu i ostanu sigurni u virtuelnom prostoru. Svaki roditelj mora da zna da ima veliki broj opasnosti koje vrebaju na internetu, a koje targetiraju upravo najmlađe. Uspostavljanjem pravilne komunikacije sa detetom, otvorenim razgovorom u prijateljskom tonu, mogu se sprečiti nevolje u sajber prostoru. Dete mora da zna da ima pored sebe nekog kome može da se obrati ako se nađe u neprikladnoj situaciji.

Ako primetite promene u ponašanju svog deteta – da je odjednom postalo anksiozno, depresivno, napeto, menja raspoloženje, trza se na zvuk telefona ili pristigle poruke, ne jede, ne spava dobro, zanemaruje prijatelje, školske i vanškolske aktivnosti, znajte da je u tom slučaju vaše dete verovatno žrtva u sajber prostoru i morate da reagujete. Ne vikom, pretnjama i zabranama, već normalnom i prijateljskom komunikacijom.

Sajber prostor je pružio beskrajne mogućnosti, ali mora da postoji potreba da se uz digitalno opismenjavanje pruže dodatni napori da naša deca ostanu sigurna na internetu. Kvalitetnom edukacijom i kvalitetnim podizanjem svesti naše društvo mora zajedničkim snagama da radi da bismo deci pružili sigurnije detinjstvo, kako u stvarnom životu, tako i na internetu.

Edukator za bezbednost dece na internetu

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista