Može loše, a može i gore

Nakon perioda dominantne usmerenosti na problem Kosova, čini se da se fokus domaće politike vraća na ekonomske teme.

To ne znači da je kosovska priča skinuta sa dnevnog reda, niti će biti dok se taj problem ne reši. Međutim, u ovom trenutku on je pomeren u drugi plan jer se kroz njega prelama mnoštvo sukobljenih interesa na različitim nivoima. Počev od interesa velikih sila, preko interesa regionalnih aktera i suprotstavljenih vizija Beograda i Prištine, pa do unutrašnjih sukoba oko te teme. Ako se zadržimo na potonjem nivou izgleda da se kvadratura kruga ogleda u želji vlasti da reši problem i ostane na vlasti, uz istovremene ambicije opozicije da Vučić reši problem, a da ona preuzme vlast.

Bilo kako bilo, svima je jasno da dugoročnog rešenja nema bez priznavanja Kosova od strane Beograda, ali je samo pitanje mere kompromisa (i/ili) kompenzacije, odnosno cene i troška koji različiti akteri u tom slučaju moraju da podnesu.

Iz tog ugla posmatrano, povratak ekonomskim temama deluje kao olakšanje. Ipak, nije tako. Postoji bar nekoliko, u osnovi, političkih pitanja od kojih će zavisiti tempo ekonomskog rasta i društvenog razvoja Srbije.

Prvo pitanje se odnosi na ulogu Kine na ovim prostorima. Ono je nametnuto dugotrajnim procesom pomeranja centra svetskog sistema sa zapada na istok, tačnije iz SAD u Kinu. Rivalitet ove dve ekonomske supersile ogleda se kako u trgovinskom ratu koji je počela Amerika, tako, još više, u borbi za dominantan uticaj u različitim delovima sveta. Problem zemalja jugoistočne Evrope, najjednostavnije rečeno, jeste protivrečnost između potrebe za prilivom investicija koje u dovoljnoj meri može da obezbedi Kina i istovremenog političkog pritiska SAD da se njen uticaj ograniči. U strahu od Kine su i najmoćnije države EU. Mada same prihvataju kineske investicije – smatrajući valjda da mogu da kontrolišu kineski uticaj kod kuće, u isto vreme, različitim merama novog protekcionizma, otežavaju kinesko ulaganje u manje razvijene zemlje. Nedoslednost je manji problem. Veći je problem činjenica da najsiromašnije zemlje, bilo da su članice ili čekaju na članstvo u EU, teško mogu dostići prosečne evropske standarde bez ubrzanog rasta. Pored toga, nerazvijenost podstiče iseljavanje iz tih zemalja u bogate evropske zemlje, a to stvara odijum ka ideji proširenja i time slabi ukupnu poziciju EU. Drugim rečima, otežavajući kineski pristup svojoj periferiji, EU produbljuje unutrašnji jaz i dugoročno potkopava svoj uticaj umesto da ga širi.

Ipak, to su pitanja na koja male zemlje ne mogu uticati, osim na način da se što uspešnije prilagode datim okolnostima. Mnogo veći izazov predstavljaće pitanje u kojoj meri treba ostati privržen principima slobodne trgovine u situaciji kada dve vodeće ekonomije sveta vode trgovinski rat i na taj način legitimišu protekcionizam.

Činilo se da je debata između zagovornika protekcionizma i slobodne trgovine završena u korist zagovornika slobodne trgovine, a institucionalizacija tog stanja dobila je pečat osnivanjem Svetske trgovinske organizacije (naslednice GATT) 1995. godine. Uprkos ovoj činjenici, za znatan broj običnih ljudi, posebno u bivšim socijalističkim zemljama, slobodna trgovina – koja se izjednačava sa globalizacijom – osnovni je uzrok sloma nacionalnih privreda, deindustrijalizacije, nezaposlenosti i ukupnog pada životnog standarda. Deluje samorazumljivo da, ako moćna svetska kompanija slobodno plasira svoje proizvode na našem tržištu, onda domaći proizvođači nemaju šansu da opstanu. Kada se prihvati takvo objašnjenje onda se kao logičan nameće zaključak da bi uvođenje zaštitnih carina na robu koja se već proizvodi u zemlji bilo najbolje rešenje za podsticanje i rast domaće proizvodnje.

Problem sa ovakvim rezonovanjem, ako se čak ostave po strani argumenti koji u prvi plan ističu dobrobit potrošača, jeste to što protekcionizam, kao što pokazuje i aktuelni američko-kineski trgovinski rat, uvek podrazumeva recipročne mere i otežava domaćim izvoznicima pristup inostranom tržištu. Drugim rečima, protekcionizam u krajnjoj liniji favorizuje slabe i neefikasne, a otežava poslovanje uspešnima. Pored toga, protekcionizam ima izvesne izglede na uspeh samo ukoliko postoji dovoljno veliko unutrašnje tržište. U slučaju minijaturnih privreda poput naše protekcionizam je osuđen na propast.

Imajući u vidu obe strane medalje, moglo bi se reći da može loše, a može i gore. Zapravo, čini se da je jedini izlaz da preduzeća proizvode dovoljno kvalitetnu i atraktivnu robu po cenama koje su niže od konkurencije. To je lakše reći nego ostvariti, posebno ukoliko nemaju podršku države. Otuda sledeće veliko političko pitanje sa kojim država mora da se suoči glasi koja preduzeća i na koji način treba da subvencioniše i kojim merama i kakvim olakšicama treba da podstiče njihov rast. Zato treba očekivati da će se, dok Kosovo bude u drugom planu, upravo oko tih pitanja voditi glavna politička borba.

Profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu