Kako MMF vidi rast srpskog BDP-a

MMF je za vremena ove vlasti veoma prisutan u reformisanju srpske ekonomije. Za to vreme nije štedeo reči pohvale rezultata u sprovođenju finansijske konsolidacije. Nije ni čudo. Rezultati su u tom pogledu baš bili po ukusu zapadnih mentora. Eliminisan je deficit budžeta od blizu sedam odsto BDP-a, smanjen javni dug i apsolutno i relativno u odnosu na BDP i ojačan dinar, što je znatno povećalo sposobnost Srbije da uredno vraća dospeli javni dug i plaća neprimereno visoke kamate na taj dug, što ih jedino i interesuje.

Ono što je postignuto dovoljno je i MMF-u i drugim zapadnim faktorima. Više od toga, zasad, nije ni poželjno, jer bi to moglo ojačati ugled i pregovaračku poziciju Srbije, odnosno smanjiti ispoljenu kooperativnost aktuelne vlasti. A mnogo šta još treba da završe u „našem dvorištu”. Nema sumnje da je MMF svestan da u Srbiji nema suštinskih promena u ekonomiji, da strane direktne investicije, u koje se aktuelna vlast prvenstveno uzda, ne donose promene u kvalitetu zapošljavanja, jer uglavnom koriste jeftinu radnu snagu i visok uvozni sadržaj, dakle, i da stvaraju mali BDP u odnosu na bruto vrednost proizvodnje i prometa. Uostalom, i da je gotovo nemoguće ozdraviti ekonomiju bez prvenstvenog oslonca na sopstvene resurse. Zato ne čudi upozorenje MMF-a prilikom završetka prethodnog aranžmana da se čuvamo egzodusa školovanog i radno najvitalnijeg dela populacije.

S tim u vezi, pažnju zaslužuje najnovije MMF-ovo predviđanje rasta BDP-a Srbije i BDP-a po glavi stanovnika do 2023. godine. Ako su mediji tačno preneli, MMF predviđa da će za pet godina (2019–2023) BDP u Srbiji porasti za 21,1 odsto, a BDP po glavi stanovnika za 44 odsto, tj. sa 7.207 dolara u 2018. godini na 10.934 dolara u 2023. godini. Da bi pri rastu ukupnog BDP-a od 21,1 odsto BDP po glavi stanovnika porastao za 44 odsto, treba da nas do 2023. godine bude za oko 1.120.000 manje. Daleko bilo.

U svakom slučaju, i bez tog „predviđanja” MMF-a razloga za brigu ima. Toga je i aktuelna vlast svesna. Najavama povećanja plata i penzija, podacima o javnom dugu, suficitu budžeta i jakom dinaru vlast samo skreće pažnju građana sa suštinskih problema. A to su – da gubimo poljoprivredu kao tradicionalno značajnu granu srpske privrede i „džoker” u vreme krize na globalnom nivou (istraživanja pokazuju da je prosečna starost vlasnika poljoprivrednog domaćinstva 61 godina, a da je 80 odsto traktora starije od 20 godina), da znatan deo privrede ne računa na veću produktivnost i viši tehnološki nivo, odnosno da je doprinos nauke u privrednom razvoju marginalizovan. Da smo zbog negativnog demografskog priraštaja i odlaska mladih u inostranstvo na pragu ozbiljnog deficita resursa bez koga je razvoj ekonomije nemoguć. Da nam vrednost dinara ne čuva visokoproduktivna privreda, već veliki priliv deviza po osnovu stranih direktnih investicija i doznaka iz inostranstva, što potvrđuju značajne devizne rezerve, ali po cenu koje kao da nismo svesni. Da smo enormni budžetski deficit zamenili takvim deficitom po osnovu spoljnotrgovinske robne razmene (prošle godine je iznosio 5,6 milijardi evra, sa izgledima da ga ove godine i premaši) i da se uspostavlja vlasnička struktura imovine i svega što privreda tokom godine stvori, koja ugrožava neophodnu ekonomsku nezavisnost Srbije.

Zato bi aktuelna vlast, umesto sve neubedljivijeg ulepšavanja stvarnosti, trebalo da se okrene stvaranju institucionalnih i sistemskih pretpostavki za bolju i izvesniju budućnost Srbije i njenih građana. Redom, do uređene države jakih institucija, zatim razvojne strategije, pa odgovarajućeg sistema i ekonomske politike. Razvoj i zdrave javne finansije u tom slučaju su logičan sled.

Ekonomista, Beograd

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista