Pisci koji su išli dalje od zabave

Kako je bilo moguće da srpska drama koju je tokom 19. i 20. veka obeležila pojava dvojice izuzetnih komediografa, Jovana Sterije Popovića i Branislava Nušića, čak tridesetak godina – od Nušićeve smrti do pojave Aleksandra Popovića – nije oformila novog autora? Razlog, prema rečima pisca i dramaturga Radomira Putnika, može biti u ideologiji koja je osujećivala svaki pokušaj kritičkog preispitivanja stvarnosti ili istorijskim prilikama poput rata i stvaranje nove vlasti. Putnik je priredio „Antologiju savremene srpske komedije” u izdanju „Cepter buka”, čija je promocija večeras u „Madlenijanumu” u 19 časova.

‒ Komedija buja kada se učvrsti režim koji počiva na poštovanju sistema. Sve dok je društvo u previranju i nedoumici kuda i kako dalje da pođe, komediografi mogu da se bave marginalnim pojavama. A kada zaživi školstvo, a društvo se institucionalizuje, onda se vide slabosti sistema. Komediografi ih uočavaju i dižu na nivo opšte metafore. Preko pojedinačnog uzorka, preko Kir Janje ide se ka široj slici. U socijalizmu se pojavio Bora šnajder, koji je proizvod tog vremena, i preko njega je Aca Popović izneo svoja zapažanja. Bora postaje rukovodilac voskarske zadruge, da bi kao lojalni nekompetentni čovek bio biran za rukovodioca limarske zadruge. Komedija takve pojave zumira i skida masku sa lica. Kao što je rekao Sterija: Moje je lečiti rod ‒ kaže Radomir Putnik.

U njegovu antologiju ušlo je 15 drama, od kojih 10 kritikuje politički pragmatizam. Izabrani su pisci koji su unapredili misaoni kontekst komedije, koji su išli dalje od zabave. Tu su i neka skrajnuta dela: „Dve leve i dve desne noge” Miloša Nikolića, koja je imala praizbedbu u Temišvaru, a potom je izvedena u Bukureštu. Nikolićeva dela igrana su u Slovačkoj, Češkoj, na Kipru i u Grčkoj, ali kod nas retko. Komedija Slobodana Stojanovića „Osmejak Sv. Spiridona” nikad nije izvedena jer je, kaže Putnik, uprave pozorišta nikad nisu pročitale.

Kako dodaje, savremena srpska komediografija (1945 – 2018) razvijala se u etapama. Prvi period (1945-1956) jeste vreme obnove ratom razrušene zemlje, ali i doba stvaranja novog režima. U Srbiji posle oslobođenja osnivaju se pozorišta u velikom broju gradova. Od 1947. do 1951. Ministarstvo prosvete slalo je „okvirni repertoar” i mogli su da se prikazuju komadi samo sa ove liste.

‒ U periodu obnove prikazivani su skečevi. Kritikovani su malograđani, crnoberzijanci i prelivode, čime je obavljana misija osude relikata starog režima. Pojavljuju se drame Ota Bihalji Merina, Milana Đokovića, Skendera Kulenovića, Čedomira Minderovića, Jovana Konjovića i Ljubiše Jocića. U prvoj polovini pedesetih pojavljuju se i „Vuk Bubalo” Branka Ćopića i „Zajednički stan” Dragutina Dobričanina, najznačajniji reprezenti komedije. Dobričanin prikazuje kako su u socijalističkim zemljama sistemom prinude u zajedničke stanove useljavane ličnosti koje na taj nači gube intimni život koji postaje javna stvar, pa samim tim i predmet kritike ali i poruge ‒ navodi Radomir Putnik.

Početak drugog perioda (1956-1965) može se odrediti pojavom komada „Nebeski odred” Đorđa Lebovića i Aleksandra Obrenovića, gde se jedinka svodi na surovu zver spremnu da se odrekne svih civilizacijskih pretpostavki da bi preživela u paklu nacističkog logora. Verna realističkom izrazu ostaju dela Miodraga Đurđevića, Jovana Ćirilova, Miroslava Belovića, Milenka Misailovića, Dragoslava Grbića, Ivana Studena, Vuka Vuča, dok komade prevashodno intelektualnih nastojanja nude Miodrag Pavlović, Jovan Hristić, Velimir Lukić i Borislav Mihajlović Mihiz. Režim i dalje prati teatarski život i preventivno zabranjuje predstave„Kape dole” i „Druga vrata levo” Aleksandra Popovića, pisca čiji je dolazak označio početak trećeg perioda ‒ kaže Putnik.

U antologiju su iz tog perioda ušla dela Borislava Pekića (Generali ili srodstvo po oružju), Slobodana Selenića (Kosančićev venac 7), Miodraga Ilića (Kazanova protiv don Žuana), Gordana Mihića (Siroti mali hrčki), a nešto docnije i Vide Ognjenović (Je li bilo kneževe večere), Miladina Ševarlića (Zmaj od Srbije), Radoslava Zlatana Dorića (Strankadžije), Milovana Vitezovića (Kralj i njegov komediograf), Nebojše Romčevića (Grobljanska ulica) i Bratislava Petkovića (Kaskader). Komad Rusomira Bogdanovskog „Ništa bez Trifolija” nikad nije igran u Srbiji, a izveden je na Ohridu, u Zagrebu i Londonu. Dela Dušana Kovačevića i Ljubomira Simovića (Čudo u Šarganu) izvode se širom Evrope.

‒ Selenić suprotstavlja dve društvene grupe, građansku i revolucionalnu, dok Simović govori o junacima koje je život porazio i oni očekuju da im sudbina podari bolje dane. Mihić prikazuje da je bespogovorna subordinacija osnovni princip vlasti i vladanja, a Romčević slika život marginalaca u postsocijalizu ‒ navodi Putnik.

Radomir Putnik zaključuje da danas nema komedija jer se one, podseća, bave samo uređenim društvom.

‒ A ovo naše je u pokušaju samodefinicije. Taman se pisac zaleti da uoči slabost u privredi, toga već sutra nema jer društvo ne zna da definiše sebe. Imamo drame koje postavljaju pitanja o nama danas, ali one prevazilaze granice ovog žanra.

Antologija bez dela Dušana Kovačevića

Dosta je neobično da u „Antologiji savremene srpske komedije“ nema dela Dušana Kovačevića. Putnik navodi da je želeo „Balkanskog špijuna” ali da pisac to nije odobrio, dok Kovačević za naš list objašnjava da ima ekskluzivni ugovor sa „Lagunom” koja objavljuje njegova sabrana dela. Trebalo bi praviti aneks ugovora i dodatno regulisati pitanje tantijema...