Opasnosti od raspada EU

Kako se stvari razvijaju, izgleda da će EU uskoro izaći iz EU. Posle isforsiranog i nedovršenog bregzita, biće to možda novi Fra-Do egzit, izlazak Francuske i Nemačke, lokomotiva evropskih integracija. Da li je ova satirična tvrdnja preterana? Koji su argumenti za ovakvu tvrdnju? Ni u vezi sa jednim pitanjem koje opterećuje funkcionisanje EU nema jedinstva. Ili se Francuska i Nemačka izdvajaju stavovima o njihovom rešavanju.

EU je defakto „mali od palube” SAD, što, javno ili prećutno, prihvata većina članica (posebno one primljene posle raspada bipolarnog sveta). Francuska i Nemačka se toj realnosti opiru, ali ne mogu da je spreče. „Severni tok 2”, ključni element budućeg rasta nemačke privrede bazirane na jeftinom ruskom gasu, podržava i Francuska, ali se, na pritisak SAD, njemu opiru i traže zaustavljanje gradnje gasovoda, neke države EU: Danska, Poljska, baltičke zemlje i druge. Sankcije EU prema Rusiji, na pritisak SAD, nanose veliku štetu izvoznim potencijalima najrazvijenijih zemalja EU, posebno Nemačke i Francuske, ali se i dalje usvajaju. Teško postignuti nuklearni sporazum sa Iranom iz 2015, u čijem se postizanju angažovala u interesu kontinentalne bezbednosti, EU bi želela da sačuva. SAD su ga otkazale, počele gomilanje vojnih i pomorskih potencijala za eventualni ratni sukob i prete da će uvesti sankcije svakoj državi koja ima ekonomske ili druge odnose sa Iranom.

Nemačka i Francuska, na zahtev SAD da uvećaju finansijsko učešće u troškovima NATO-a (inače će ga napustiti!?), najavile su formiranje evropskih bezbednosnih snaga, što Amerika i njeni „puleni” u EU odbijaju.

Trajnije rešavanje migrantske krize ozbiljno deli EU. Francuska i Nemačka su za sistemsku i „pravičnu” raspodelu pridošlih migranata, a zemlje Višegradske grupe i neke druge odbijaju da prime migrante „kada one nisu izazvale probleme u zemljama porekla tih migranata”. Istupanje SAD iz teško postignutog Pariskog klimatskog sporazuma izaziva podele u EU, na one koje podržavaju SAD i one koje shvataju opasnost od pregrejavanja planete.

Nemačka i posebno Francuska su za zaustavljanje proširenja EU, dok se ne postigne „unutrašnja stabilizacija odnosa u EU”. Druge zemlje smatraju da je prihvatanje kandidata koji uveliko sprovode reforme po usvojenim odeljcima nužan uslov stabilizacije kontinenta.

Problem oportunizma zemalja Višegradske grupe i Poljske, po brojnim stavkama, ozbiljno opterećuje jedinstvo EU, koje Nemačka i Francuska žele da uspostave.

Doprinos EU postizanju pravno obavezujućeg sporazuma Beograda i Prištine, uz tolerisanje nesprovođenja Briselskog sporazuma, ozbiljno deli EU. Nemačka, a s njom i Francuska, Holandija i neke druge zemlje tolerišu osiono ponašanje Prištine i izbegavanje preuzetih obaveza, pritom od Srbije traže nastavak pregovora. Uvođenje taksa Prištine na robu iz Srbije i BiH (u očiglednoj američkoj režiji, slično američkim taksama Kini u toku pregovora s njom), ne izaziva oštriju reakciju EU, zbog razlika u stavovima. Mnogi od pomenutih problema dopunjuju utisak o neuspešnosti spoljnopolitičke službe EU.

Upravo počinju izbori za Evropski parlament, pa će, kao logičan nastavak, doći do smene na čelu Evropske komisije, sastava Saveta, pa čak i direktora Evropske banke. To će prodrmati strukture EU i možda promeniti odnos snaga u njoj. Predizborna sučeljavanja protiču u podvlačenju opasnosti od nacionalizma, populizma i porasta desničarskih partija, na šta upozoravaju Francuska i Nemačka. Tu se posebno apostrofira aktivnost američkog lobiste Stiva Benona, koji, okupljajući nezadovoljnike u EU, navodno želi totalno razbijanje unije i njeno dalje podređivanje SAD.

Ozbiljne razlike u stavovima Nemačke i Francuske i ostalih zemalja EU ispoljavaju se i u vezi sa situacijom u Siriji, raspletom unutrašnjih sukoba u Libiji, odnosima sa Turskom, posebno zbog otpora Francuske i Nemačke prijemu Turske u EU i dr.

Velike razlike su u pogledu buduće energetske politike unije. Posledice toga su odustajanje od „Južnog toka”, prestanka dopremanja ruskog gasa preko Ukrajine, prihvatanja novog „Turskog toka”, dopremanja azerbejdžanskog gasa u Evropu, tečnog gasa iz Amerike i ostalo.

Velike su polemike unutar EU oko nefunkcionisanja pravne države u Poljskoj, Rumuniji, Mađarskoj. Francuska i Nemačka energično zahtevaju da se iskoreni korupcija u Rumuniji, Bugarskoj, Grčkoj i drugim zemljama, ali se bore sa korupcijom kod sebe i u drugim članicama EU.

Problemi se javljaju u vezi sa novim Makronovim zalaganjem protiv „nacionalizma” u EU, mada se ta retorika pojavljuje kao vid žigosanja sebičnosti i zapostavljanja evropskog identiteta. Kad smo kod toga, postoji podela u tretiranju katalonskog i svakog drugog pokušaja separatizma. Velike razlike su i u pogledu rešavanja kiparskog problema („bolesnika čiji je samo grčki deo primljen u EU”), pogotovu zbog sukoba sa Turskom oko novootkrivenih zaliha nafte u kiparskom primorju.

Da li je sve nabrojano dovoljna osnova za preteranu tvrdnju o opasnosti od raspada EU? Šta da očekuju kandidati za prijem u poodmaklim pregovorima (među kojima su Crna Gora i Srbija)? Šta tek oni koji čekaju odobrenje EU za početak pregovora o pridruživanju – Albanija, Severna Makedonija, Bosna i Hercegovina?

Redovni profesor univerziteta

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista