Purpurni lepotan iz Pacifika

Ispod površine Tihog okeana, uz obale Severne Amerike, od Aljaske do Meksika, živi purpurni morski jež. Ovaj morski stanovnik ime je dobio zbog svojih dugih bodlji, koje su kod odraslih životinja jarkoljubičaste. Mladi ježevi boju dobijaju postepeno: dok su im vrhovi bodlji ljubičasti, njihova podnožja su bledozelena a zatim polako prelaze u purpurne nijanse. Pošto naseljava pliće delove okeana, purpurni morski jež u vreme oseke može da ostane na suvom, pa i oni koji ne vole da rone mogu da uživaju u njegovoj lepoti.

Kao i drugi morski ježevi, i ovaj pacifički lepotan ima loptasto telo prekriveno ljušturom načinjenom od kalcijum-karbonata. Ova životinja rođak je morskih zvezda i morskih krastavaca i, kao i oni, ima petostranu radijalnu simetriju: njegovo telo podeljeno je na pet jednakih segmenata, zrakasto raspoređenih oko centralnog dela. Ljuštura purpurnog morskog ježa ima prečnik od pet do deset santimetara. Na donjoj strani nalazi se usni otvor, dok je ostatak tela prekriven oštrim bodljama. Na ljušturi se, uz to, nalaze i pipci. Iako najveći deo života provode gotovo nepomični, ježevi mogu da se kreću, zahvaljujući pipcima i bodljama.

Bodlje služe za odbranu od grabljivaca koji se njima hrane – morskih zvezda i morskih vidri. Ježevi se brane i pipcima, kojima rasteruju nezvane goste i sprečavaju sunđere i druge morske životinje da se nastane među njihovim bodljama.

Purpurni morski ježevi ne žive u zajednici, ali se veće grupe okupljaju na mestima sS obiljem morske trave. Ove životinje hrane se algama koje stružu sa stena uz pomoć neobične adaptacije oko usnog otvora, poznate pod imenom Aristotelova lampa: na mestu gde se nalaze usta ukrug je poređano pet šiljatih zuba. Pored toga što su neophodni za hranjenje, ovi zubi služe ježu i da izdubi šupljinu u steni, kako bi se bolje pričvrstio za podlogu i sprečio da ga odnesu talasi i morske struje. Ježevi kopanje ne obavljaju samo zubima, već se pomažu i bodljama, koje se vremenom polome ili se izližu od trenja, ali mogu ponovo da izrastu. Ležište u steni dube odmalena, sve dublje se zavlačeći u rupu. Tako ponekad, nehotice, stvaraju sopstvenu doživotnu tamnicu: iskopana rupa u početku im je dovoljno prostrana, ali, kada odrastu, njen otvor je previše mali da bi izašli napolje.

Mužjaci i ženke ne razlikuju se po izgledu. Tokom sezone parenja, koja vrhunac dostiže u februaru i martu, životinje ne dolaze u direktan dodir. Muške i ženske polne ćelije izbacuju se u vodu, u kojoj dolazi do njihovog mešanja. Oplođena jajna ćelija se pričvršćuje za stenu i počinje da se razvija. Ljuštura se brzo formira, kako bi zaštitila osetljivo telo mlade životinje: pet ploča u početku raste odvojeno, da bi zatim srasle, formirajući čvrst oklop. Kad navrši dve godine, a ljuštura mu dostigne prečnik od oko dva i po santimetra, mladi jež je spreman za parenje.