RADIKALNI PRINCIP

Vojislav Šešelj, izjavom u kojoj je osuđenog ubicu Zorana Đinđića uporedio sa Gavrilom Principom, otežao je formiranje koalicije između radikala, DSS–NS-a i koalicije koju predvodi SPS. Ali, pravo da vam kažem, baš me briga za to. Ovde je reč o nečem krupnijem, nečem što se tiče civilizacijskih dostignuća, dubljeg smisla budućnosti Srbije, svakako dubljeg od izbornom voljom smenjivih vlada koje dođu i prođu s manje ili više uspeha ili štete.
Ovde je na delu, blago rečeno, jedan revizionistički pogled na društvo, ljude i događaje. Ispoljena je osionost koja bi se, u krajnjoj konsekvenci, svela na pobedničko pravo da se istorija i sudske odluke svaki put pišu iznova kad se Šešelj i oni koji bi u kompaniju s njim, dočepaju Nemanjine ulice, sedišta vlade.

U takvim prilikama sve je relativno. I čovekovo pravo na imovinu i život, slobodno mišljenje i kretanje... Jer, možda, Šešelj ustane jednog jutra na levu nogu i sve nas redom zapita što nismo okačili bedž s njegovim likom na rever.

Dobro, i ovi njegovi su skinuli bedž tokom predsedničke kampanje, valjda i sami svesni da bi im malo prikrivanja povećalo šanse da najzad nekog pobede, ali su bedž i postere vratili tokom kampanje za parlamentarne izbore i ponovo su ozvaničili adresu s kojom sada Vojislav Koštunica i Ivica Dačić treba da prave vladu.

Ne znam ko je po ušima tukao Dragana Šormaza, funkcionera DSS-a, da se uopšte oglašava povodom ovog Šešeljevog poređenja Zvezdana Jovanovića i Principa, svodeći sve na Šešeljevo pravo da se pred sudom brani kako najbolje zna i ume. Ovde se, očigledno, ne radi ni o kakvoj odbrani, već je reč o brutalnoj političkoj agitaciji i napadu na liniji opasnih namera da se preuzimanjem vlasti preuzme i kontrola nad institucionalnim mehanizmima društva i povede osvetnički pohod protiv političkih neistomišljenika.

Reviziju sudskog postupka oko Đinđićevog ubistva pominjao je u ranoj fazi izborne kampanje i Tomislav Nikolić, pa se posle izgovarao da nije dobro shvaćen i stvar je nekako bila zatrpana sve dok je prekjuče Šešelj nije ponovo osvetlio pred sudom kome se predstavio kao „predsednik stranke koja u Srbiji pravi vladu.”

Ovde se njegovi pitomci ubiše da ubede i partnere i javnost kako prave vladu nekog, recimo, desnog centra, po modelu kakve su, trenutno, vlade u pretežnom delu Evrope, ali i do sada su jedva prikrivali da su od demokratskih lekcija savladali tek poštovanje izborne i parlamentarne procedure. Poređenja radi, ovo znanje je na nivou „funkcionalne nepismenosti”. Znaju sva slova, ali ne mogu da prepričaju sadržaj pročitanog.

Demokratija je najširi korpus međuljudskih odnosa i, u svetlu aktuelnih događaja, osnovna lekcija glasi da onaj ko skupi 126 mandata ima pravo da sastavi vladu, ali nije to ni jedina ni najvažnija lekcija.

Verovatno se Šešelju čini, ili su ga njegovi tako obavestili, da je ta stvar s vladom oposlena, pa je odlučio da počne da zaoštrava odnose u Srbiji, da poseje kasetne bombe punjene strahom i osvetom, računajući da bi to moglo da uzdigne posrnuli radikalizam koji je u godini nacionalne drame oko gubitka Kosova prošao na majskim izborima, mereno brojem mandata, gore nego na izborima u januaru 2007. godine.

Sad se, verovatno, Vojislav Koštunica, kome radikalski partner nudi da sa sve manje mandata bude sve duže premijer, nalazi u procepu između sopstvenih ambicija, motivisanih plemenitim, ali ne nužno i tačnim uverenjem da je ispravan  njegov kurs odbrane nacionalnog identiteta i dostojanstva, i svesti o tome da većinski partner u poslovima oko vlade počiva i funkcioniše na principu radikalizma, kao jedine programske odrednice, a takvu vladu u Evropi nećete pronaći niti će je bilo ko uvažavati.

glavni urednik nedeljnika „Vreme”