Šajkača – kapa „starija" od glave

Valjevo – Ona je apsolutno deo naše narodne nošnje, prihvaćena je u narodu, ja prosto mislim da šajkača daje identitet srpskom muškarcu... Predviđena je i za žene, mnogo ih kupuju, naročito pred Novu godinu, kad ih uradimo od šljokičavih materijala. Puno mi je srce kad vidim da ljudi hoće da ih nose.

Ovako o svojim šik šajkačama govori Zagorka Stojanović, poznata likovna umetnica, autorka brojnih tapiserija, kostimograf, scenograf, koja je nedavno tradicionalnu srpsku kapu iz svog ugla predstavila publici kroz kreativnu instalaciju u galeriji Narodnog muzeja Valjevo. Ne samo kao kostimograf koji želi da deo narodne nošnje u novom ruhu bude prihvaćen kao modni detalj, već i kao umetnik koji živi energiju tradicije, prema sopstvenom priznanju, otkrila je, kaže, da je kapa poređenje za nebeski svod...

– On se u narodu zove „kapa nebeska”, jer simboliše prevrnutu „sunčevu barku”, što podržava oblik šajkače nastale od šajke, vrste čamca. U srpskoj mitologiji kapa je starija od glave i zamena za čoveka – kaže Zagorka i dodaje da Srbin hoće sve da radi pod kapom, čak i decu da pravi, ali neće dve stvari – da se krsti i da jede.

– Kao kostimograf, kad se razuzdam u kreacijama, želim da napravim potpuni obrt i za te kreacije šajkača od neočekivanih materijala mnogo mi je važno da ih mladi prihvate. Imajući u vidu da je kod nas sve ideologija, da su mladi tokom ratova videli razne ljude sa šajkačama i da imaju otpor prema njima, ja bih upravo želela da ove moje šajkače budu prihvaćene. Najviše bih volela da mladi prihvate šik šajkače – ističe ova umetnica. Dodaje da ju je nedavno pozvala direktorka jedne velike firme sa pitanjem da li može da naruči 100 šik šajkača i da li na tu količinu može da dobije popust.

– Gospođo, ja nemam biznis, ja imam misiju – odgovorila joj je Zagorka. Ona već svojim životom dokazuje da živi tradiciju zato što se, veli, bavi tkanjem, a to je drevna veština koja je u genetskom kodu svake srpske žene.

Zagorka Stojanović je, od ranije je poznato, već napravila snažan iskorak ka demetropolizaciji kulture, kupila je veliko imanje u selu Rakari kod Mionice, tamo napravila svoj atelje i izložbeno-prodajni prostor, a pod lipu staru 150 godina smestila malu pozornicu na otvorenom na kojoj preko leta besplatno gostuju njeni prijatelji glumci, gde organizuje koncerte...

– Velikim glumcima, pravim umetnicima, uopšte nije važno da li su u Njujorku ili Rakarima – poručuje Zagorka, koja je na svojoj seoskoj pozornici ugostila Petra Božovića, Radu Đuričin, Ljubivoja Ršumovića, Neleta Karajlića...

Zemljopis narodne duše

U svom osvrtu na tradiciju u novom časopisu za kulturu „Srpska misao”, u tekstu „Čovek je čoveku nit”, Zagorka Stojanović je napisala:

– Ja živim energiju tradicije. Preuzimam lepotu duha bezimenih tkalja jer sve tkalje tkaju na istoj niti, reč je o drevnoj veštini. Tkanje predstavlja unutrašnje zapise tradicije u punoj vernosti. Zato je tkanje kao zemljopis narodne duše. Veština koja polako izumire. Pokušavam da sačuvam tkanje od zaborava.