Na Titovom rođendanu

Holovi, sale i saloni šest republika zgrade SIV-a (sada palata „Srbija”) na Novom Beogradu bili su prepuni zvanica, kelnera i muzičara (oko dve hiljade). Dodela plakete omladine Beograda bila je razlog mog prisustva na prijemu. Pevalo se: „I nikom nije lepše nego nam, samo da je ’vako svaki dan”. Posle ponoći, mene i još dvojicu omladinaca doveli su u prostoriju gde su bili Tito i Jovanka, Kardelj, Stambolić, Ranković i njihove supruge, a najviše sam razgovarao sa Veljkom Vlahovićem...

Sledeće 1967. godine Titov rođendan se proslavljao u Domu omladine. Za Tita i Jovanku i domaćine predsednika omladine Jugoslavije Tomislava Badovinca i Beograda Miluna Tadića pripremljen je poseban sto pored stuba na kojem je bio bajkovit cvetni aranžman od 250 karanfila. Uz pomoć lepe Rakovičanke uspeo sam da i pored specijalca iz garderobe uzmem oduzeti foto-aparat i filmsku kameru. Moj drug Milan Paunić i ja prišli smo Koči Popoviću:

„Druže potpredsedniče (Titov zamenik), želimo da se slikamo sa vama!” „Ne može”, odbrusi ljutito. „Šta ’druže potpredsedniče’, vi ste mladi ljudi, šta će vam to? Da ste rekli; ’Ej, druže Kočo, ’ajde da se slikamo’, sve bi bilo u redu.” Okrene se i ode. Deset minuta kasnije priđemo i sve po njegovom. „Vidim, dobro učite.” Slikali smo se. I Tito je dozvolio da se mi, Tadićevi drugovi iz Rakovice, slikamo za uspomenu. U četiri sata Tito, dobro raspoložen, napušta svečanost i zahteva da se za njegov sto dovedu omladinci iz Rakovice. Na stolu je ostala samo načeta torta u obliku auto-puta Jesenice–Đevđelija. Pred zoru, pored mene sedne starija žena. Postavlja mi razna pitanja. „Imaš li devojku?” „Da, danas joj je rođendan.” „Stvarno?” „Da, dvadeset i šestog maja.” Ta žena, kazao mi je Tadić, bila je Dana Švabić, koja je pomagala školovanje siromašnih i ona je „sredila” da devojci odnesem onih 250 karanfila.

Špiro Solomun