Deda Najdanova kafana ponovo radi

Grad na Timoku ima dugu boemsku tradiciju. Nekada je gradskim kafanama gospodario Pera Babar, neprikosnovena legenda kafanskog života i nenadmašni kafanski muzičar. Ali, u isto vreme, to je i grad rokenrola, „Zlatnih Prstiju” i Gitarijade. Zaječarci pažljivo biraju mesta na kojima će sedeti i u kojima će dočekivati zoru. I zato nije nimalo lako oduševiti ih, napraviti spoj tradicionalnog i modernog. No, na radost zaječarskih boema, deda Najdanova kafana ponovo radi.

Zaječarci su je decenijama znali kao „Zelengoru”, posećivali je i gostili se u njoj. Malo ko je od njih slutio kakvu priču zapravo krije jedna od najstarijih kafana u gradu na Timoku.

Preživela rat, ne i novu vlast

Otvorena je davne 1893. i tada se zvala „Kod Kančevića”. Gazda Najdan Stojanović će je kasnije otkupiti od porodice Kančević i preimenovati u „Nacional”. Pod ovim nazivom preživela je Drugi svetski rat, ali ne i nove vlasti.

Primerci starih brojeva „Politike”, svedoci davnih vremena

Novim vlastima, malo po malo, zapade za oko i deda Najdanova kafana, te rešiše da je konfiskuju i stave pod upravu preduzeća „Zelengora”. Vodiše posao decenijama i na kraju je dovedoše do bankrota. A onda, pre nepunih godinu dana, praznu od gostiju, sredstava i inventara, država reši da je vrati starim-novim vlasnicima, deda Najdanovoj unuci Gordani Stojanović. Ona i njen suprug Mihailo Fostikov rešili su da staroj kafani daju novo ruho i novo ime. I tako je na zaječarsku scenu stupila nova „Scena”.

Decenijama sanjan porodični san o obnovi deda Najdanove kafane konačno je oživeo.

„Mnogo je emocija utkano u ovaj prostor”, naglašava Fostikov. „Supruga je celoga života sanjala taj san, jer o toj se kafani baš puno pričalo. Gordana se nije ni rodila kada je kafana oduzeta, a posle toga je za porodicu bilo isuviše teško da u kafanu dolaze i naruči ćevape! Prvi put smo u kafanu ušli kada je vraćena. Ali svejedno, emocije su bile mnogo jače od tih negativnih naboja zbog izgleda i stanja u kom smo je zatekli.”

I zaista, sećanje na pretke prožima ceo ambijent. Dok sedimo, iz vetrine iznad nas sa porodične fotografije posmatra nas deda Najdan, a tu je i nekoliko preostalih čaša iz nekadašnjeg „Nacionala”. Najdanu društvo pravi deda našeg sagovornika – Mihailo Fostikov, Belogardejac u ruskoj ratnoj uniformi. Malo porodično stablo iz vitrine nadgleda posao.

U uglu kafane, vitrina sa starim porodičnim fotografijama, ali i čaše iz nekadašnjeg „Nacionala“

Požutele porodične fotografije, starinski radio i foto aparati, ratni dnevnici predaka, klavir, trube, mašina za šivenje pretvorena u sto, nekoliko arhivskih primeraka „Politike” iz 1968. godine… Na jednoj od prvih strana ondašnje „Politike” čitamo naslov: „Ubijen predsednik Kenedi”. Sav taj ambijent čini da se zapitam jesam li ja to u kafani, antikvarnici, ili nekoj vrsti porodičnog muzeja?

„Za nas je ovo mali kulturni centar. Voleli bismo da ovde ljudi vide i čuju neke stvari koje su im promakle u životu, između ostalog i džez i bluz, stendap komedije, operu. Da gosti ovde igraju šah ujutru, da vratimo jedno prošlo vreme, a, s druge strane, da unesemo i malo kulture”, objašnjava Fostikov, dok ispijamo jutarnji espreso.

U uglu kafane, uz policu sa diskovima i trubama, još jedan set porodičnih slika. Tu su deda Najdanove ratne fotografije i ratni dnevnik, a tu je i logoraški dnevnik Mihailovog dede po majci Aleksandra Ace Stefanovića, nekadašnjeg banskog savetnika i visokokotiranog pravnika u vreme kraljevine, ispisan na francuskom jeziku u zloglasnom logoru Nirnmberg.

Samo stolice nove

Unutrašnji dizajn, dakle, malo je reći da je zanimljiv. Muzika – oplemenjujuća. Ovde se čuje džez, bluz, klasika, kubanska i rok muzika. Tu je i klavir, pa ukoliko neko od gostiju dobije umetničku inspiraciju, može da se poigrava sa crno-belim dirkama, jer, kako vlasnici kažu, voleli bi da ovom mestu vrate boemski duh, koji je decenijama imao.

U neobičnom restoranu našlo se mesta i za staru mašinu za šivenje

„Nekako nas je deda vodio”, objašnjava mi Fostikov i nastavlja:

„Ovo su sve naše stare stvari, samo su stolice nove. Klavir je moj, sam sam radio i neke skulpture i drvenariju. Trudili smo se da sačuvamo ulaz u kuću čakmaru, koja je prvobitno sazidana. Ova soba bila je bašta prema ulici, posle se zidala kafana. Kada su nam je vratili, zatekli smo je u potpunom haosu i devet meseci je sređivali.”

I na otvaranju je bilo zanimljivo. Pozdravni govor održao je Miša Vešović, bivši direktor Narodnog pozorišta u Zaječaru i prijatelj pokojnog Zorana Radmilovića, poznatog glumca i zaječarske i boemske legende. Svirao se džez, a neki gosti su ga možda prvi put slušali uživo.