Nušić je sve rešavao smehom

Mnogo radosti mi je pričinila „Žanka”, najpre zato što sam se našla u društvu divnih koleginica – glumica koje su to priznanje već dobile, posebno jer je reč o dramskoj heroini Žanki Stokić, velikoj glumici koja je imala tragičnu životnu priču, kaže za „Politiku” dramska umetnica Gorica Popović, ovogodišnja dobitnica nagrade „Žanka Stokić”, priznanja koje se dodeljuje „ličnosti koja je bogatstvom svog glumačkog izraza obeležila pozorišni, filmski i televizijski život Srbije”.

Gorica Popović je stalni član Ateljea 212. Pamtimo njenu Vasiliju, Gospođu Volton, Jagodu, Hildu, Kejt, Katicu, Zinu Cvetkovu, Martu, Florens... Uz brojne pozorišne, filmske i televizijske uloge, okušala se i u rediteljskim zadacima, autorskim projektima, televizijskim scenarijima. Radila je kostime i songove za nekoliko predstava, priređivala izložbe, a na početku karijere bila je jedan od članova grupe „Suncokret” Bore Đorđevića.

– Naravno da nisam imala priliku da gledam Žankine glumačke bravure, ali sam puno čitala o njenom životu, slušala s raznih strana koliko je bila darovita, izuzetna, voljena od publike i cenjena od kritike. Moj deda-ujak Aleksandar Aca Cvetković, veliki glumac za koga su mi mnogo ljudi, među njima i moj profesor Brana Đorđević, govorili da je bio fantastičan, stradao je posle oslobođenja Beograda, zajedno s Jovanom Tanićem. Aca Cvetković je stradao s obrazloženjem da je ismevao Staljina, Žanka Stokić je ostala živa, ali su joj oduzeta građanska prava. Tu se nameće to večito pitanje za umetnika, da li u svim vremenima treba da igra, a to je, čini mi se, vrlo teško proceniti. Umetnik uvek mora da bude na strani časnog, moralnog, ispravnog. Gde su te granice, kako da se umetnik izbori da nađe pravi put, to je pitanje – rekla je Gorica Popović.

„Žanka Stokić” je ženska nagrada u muškom svetu. Kakav je položaj žena danas na Balkanu? Da li su muško-ženska prijateljstva stvarnost ili mit?

Nisu muško-ženska prijateljstva mit. Imam zaista mnogo divnih prijatelja, posebno iz mladosti, koji su mi kao familija, kako se žargonski kaže. A kakav je položaj žene danas? Evo upravo sam čula strašnu priču da je čovek ubio bivšu ženu i njene roditelje, a uz to s njom ima dvoje male dece. I to je ne znam koja žena po redu na našim prostorima koju je ubio partner. Ne znam kako to može da se reši i kako da žena jednostavno bude snažnija, manje izložena nasilju? Da li se to postiže zakonom ili ukidanjem i smanjivanjem tih užasnih rijaliti programa, agresivne promocije nasilja? Sama se nikada nisam osećala ugroženom, ali imam u okruženju mnogo poznanica za koje znam da teško izlaze na kraj s muškarcima.

Žanka je bila poznata i kao Nušićeva glumica. Pišući svoj komad „Gospođa ministarka”, poznati komediograf je mislio upravo na Žanku. Kakvo je vaše iskustvo s Nušićevim opusom?

Nisam mnogo igrala u Nušićevim komadima zato što sam u Ateljeu 212 još od 1982. godine, i do sada je možda jedan Nušićev komad odigran na našoj sceni. Ipak, jako volim Nušića, odrasla sam uz njegova dela u izdanju „Gece Kona” i dan-danas su mi to dragocene knjige. Jako volim njegov humor. Nušić je sve stvari rešavao smehom, tako da mi je blisko to osećanje da je najbolje da se gluposti i primitivizmu nasmeješ, izložiš ih podsmehu. U tom smislu, Nušić mi je omiljen. Radila sam predstave koje su ličile na Nušićevo delo, pisala, recimo, komediju „Iju, poplava” na osnovu njegove kratke priče „Poplava”, u kojoj se dve Beograđanke dopisuju kako da na vreme spreme humanitarnu priredbu za pomoć žrtvama poplave koja samo što se nije desila. Uradila sam takođe „Zvezdarske zvezdice”, koje su opet na tom tragu, već dugo igram i monodramu koju sam napravila od Nušićevih priča „Gospođa Milihbrot” o veseloj udovici... Ono što bih posebno volela jeste da realizujem dokumentarnu seriju koju sam napisala „Naš Nušić”, koja je prošla na konkursu RTS-a, ali kao mala distributerska kuća nismo uspeli da sakupimo dovoljno novca. Sada pokušavamo da taj projekat nekako pokrenemo.

Glumački posao je velika avantura. Žanka je znala da čeka i godinu dana na novu ulogu. Da li je gluma i jedno veliko čekanje?

To je poziv koji nije baš uvek prijatan jer zavisite od volje drugih, i da li vas vide u nekom projektu. Ipak, čovek se na to navikne. Ja sam od onih umetnika koji kada ih niko ne zove sednu i naprave svoj projekat. Imam u pozorištu kontinuitet i mnogo predstava iza sebe. A jedna od mojih najdražih je predstava „Slavna Florens”, gde igram ženu koja je volela da peva operske arije, a u tome je bila izrazito loša.

Godinama se družite i s kolegama mlađih generacija, zajedno s njima putujete, istrajavate na novim predstavama... Koje iskustvo najpre prenosite mladim kolegama glumcima?

Jako mi prija druženje s mladim ljudima. Mislim da su oni najvažnija pokretačka snaga svega. Ne samo umetnosti već uopšte. Na našu sreću, svedoci smo da je u Ateljeu 212 napravljeno jezgro sjajnih mladih glumaca, naravno uz pomoć Skupštine grada Beograda, koja nam je omogućila da ih, bez obzira na zakon o zabrani zapošljavanja, okupimo pod našim krovom. S njima jako volim da radim. Uvek im kažem da moraju da imaju energiju, poštovanje prema poslu, prema kući u kojoj rade. Da budu u zajedničkom naporu, duhu, razumevanju, da ostave po strani preterane lične ambicije.

Neposredno posle uručenja priznanja „Žanka Stokić” pobegli ste u prirodu, na Srebrno jezero. U slobodno vreme slikate, bavite se muzikom, pletete, šijete...

Sve je to zahvaljujući mojim korenima, mojoj porodici: ocu koji je bio pozorišni čovek, ali koji je voleo prirodu, pecanje, bratu, koji je bio slikar, majci, koja je bila vešta u ručnim radovima. Odrastala sam u umetničkoj porodici i nisam mogla ni da zamislim da se bavim nečim drugim. I onda sam s vremenom, odnosno kada sam se čvrsto oslonila na noge u ovom glumačkom poslu, počela da razvijam svoje hobije koji su moji trenuci velikog opuštanja i sreće kada radim, stvaram rukama, bilo da vezem ili slikam u drvetu. Sve me to jako raduje. Vidim da se tim rukotvorinama dive mlade žene, ali retko koja hoće i da se okuša u tome. Uvek se nađe vreme i za tu vrstu rada, u mom slučaju opuštanja, samo kada se hoće.

Često citirate Borhesa: „Što češće nisam bio srećan.” Aktivni ste i na društvenim mrežama. Šta vam trenutno zaokuplja pažnju?

Dosta se u ovom trenutku borim sa svojim suprugom protiv maltretiranja životinja, protiv ružnog odnosa prema psima. Postoji jaka težnja da se to pitanje rešava silom i lošim metodama. Tu sam u poslednje vreme posebno aktivna.