Bokser mekog srca i zlatnih ruku

Na zidu sportske sale u Medicinskoj školi u Užicu đaci talentovani za crtanje naslikali su veliku figuru boksera s krunom na glavi, na čijoj opremi piše njegov nadimak Kole. To je školski domar Predrag Kostić koga svi znaju po ovom nadimku nastalom od prezimena.

Nekad uspešan bokser, pre četiri decenije osvajač omladinske „Zlatne rukavice”, borac na ringu bez mane i straha. Danas je Kole svestrani majstor umešan da popravi sve što ustreba, iskusan čovek blage naravi, omiljeni lik i učenicima i nastavnicima ove škole.

Sjajan tehničar

Njegova životna priča sasvim je drukčija od uobičajenih za boksere. Nije se nikad dičio preteranom snagom, a pobeđivao je u ringu. Novac u njegovo vreme nije bio smisao bavljenja boksom, čak su ga i skromne stipendije mimoišle. Ali posle karijere, za razliku od mnogih, ostao je omiljen, i to ne zbog boksa već zbog drugih svojih umeća i vrlina.

Predrag Kostić rođen je u Užicu pre 57 godina, u rodnom gradu se i školovao. Njegov otac Budimir, koji je umro pre dve decenije, bio je solidan bokser, pa su Predrag, a potom i njegov mlađi brat Slobodan, rešili da se oprobaju u toj plemenitoj veštini. Imali su priličnog uspeha.

Već u prvoj godini srednje škole, posle dugih priprema i treninga, Predrag je stupio u prvu borbu, i to u velter kategoriji, na jednom turniru kao član užičkog BK Sloboda. Bila je to i prva njegova pobeda. Vremenom se pročuo kao sjajan tehničar i neustrašiv borac koji samo ide napred, da zada udarac više od protivnika. Kostić se osam godina bavio boksom i ukupno imao 130 mečeva, od kojih je poražen bio samo 15 puta. Pobeđivao je uglavnom na poene, ređe nokautom. Tehničkoj i fizičkoj superiornosti davao je prednost u odnosu na snagu.

Uporno trenirajući brzo je napredovao i u 18. godini u velteru postao omladinski prvak Srbije. Ubrzo zatim na bokserskoj reviji Meč šampiona održanoj u Užicu 1980. u konkurenciji najboljih mladih jugoslovenskih boksera osvojio je omladinsku „Zlatnu rukavicu”, tehničkim nokautom pobedio je Mileta Pavlovića iz zaječarskog Timoka (koji je kasnije bio i reprezentativac). Trofej mu je tada predao prvi osvajač „Zlatne rukavice” bokser Bogoljub Kahriman, a meč u ringu sudio je bokserski sudija Sreten Jabučanin, upamćen da je na Olimpijadi u Los Anđelesu diskvalifikovao slavnog Holifilda. O Kostiću kao osvajaču omladinske „Zlatne rukavice” tada je, uz ostale listove, pisala i „Politika” (1. juna 1980).

Potom se u seniorskoj konkurenciji, i to u polusrednjoj kategoriji, Kole približio reprezentaciji. Pamte se iz tog vremena Kostićevi sjajni mečevi sa Zlatkom Burićem, Benedikovićem, profesionalcem Borjanom, jednim reprezentativcem Sovjetskog Saveza...

– Sećam se da sam tada imao ponude da iz Slobode pređem u jače klubove: u BK Partizan, Metalac iz Valjeva, ili da budem profesionalac u Švedskoj. Odbio sam, nisam hteo da mi boks bude sve u životu. Odlučio sam da okačim rukavice o klin i posvetim se stvaranju porodice – kazuje Kostić.

Oženio se Vesnom, dobio ćerku Nevenu, zaposlio u užičkom „Prvom partizanu” kao alatničar, što mu je struka. I uz to uspeo je da završi trenersku školu na katedri za borilačke sportove fakulteta u Sarajevu.

Boksa se, ipak, nije sasvim odrekao, oprobao se kao trener. Radio je s bokserskim talentima u Slobodi sve do devedesetih, dok se klub nije ugasio.

I onda je od majstora u ringu Kole postao – hauzmajstor. Čovek zlatnih ruku za kućne popravke. Počeo je da majstoriše, za sve se interesovao.

– U slobodno vreme interesovao sam se za razne zanate, popravljao sam sve što treba u kući: oko struje, grejanja, nameštaja, da molerišem, gletujem, farbam, obavljam i druge radova. Da ne plaćam majstore za ono što mogu sam da uradim – seća se naš sagovornik.

Onda ga je privukao poziv iz užičke OŠ „Slobodan Sekulić” da u njoj bude školski domar, hauzmajstor. To je prihvatio, našao sebe u ovoj profesiji i tu radio tri godine. Onda je 2007. prešao na mesto školskog domara u tek otvorenoj novoj zgradi užičke srednje Medicinske škole, jednoj od najsavremenijih u ovom delu Srbije.

Već 12 godina u ovoj školi radi što treba, a sportska kondicija iz mladosti pomaže mu u tom žurnom ispunjavanju obaveza.

Kole je već tri puta dobijao nagradu kao najbolji radnik škole. Ima lep odnos sa svim nastavnicima i osobljem, a posebno sa učenicima.

– Oni me svake godine zovu na obeležavanje mature. Redovno traže od mene savete, lepu reč. A kad završe školovanje i zaposle se kao zdravstveni radnici uvek me s radošću pozdravljaju, nude da me pregledaju i pomognu oko zdravlja – dodaje Kostić, kome ta pomoć za sada i ne treba.

Vrline školskog domara potvrdile su nam učenice trećeg razreda ove škole Ivana Paunović i Milica Rafailović: – Kole je omiljeni lik đaka u školi, svi imamo s njim odličan odnos. Uvek je tu kad treba da nas sasluša i pomogne, ume da nas oraspoloži i nasmeje, razbije tremu pred važne časove – kažu one.

 Zaposleni takođe za njega imaju samo reči hvale. Profesor fizičkog u Medicinskoj školi Miroslav Poznanović zvani Remi, koji s Kostićem u poslu sarađuje od otvaranja ove školske zgrade, rekao nam je da je Kole jedan od najzaslužnijih što ova nova i lepa školska zgrada, kojom se grad ponosi, i posle 12 godina rada izgleda kao da je tek otvorena.

– Njemu najviše pripadaju zasluge za to, jer uvek vodi računa o celom objektu, održavanju, odmah reaguje kad zatreba bilo kakva popravka. U školi je on, takoreći, i danju i noću, ne samo tokom radnog vremena već i posle njega: sa terase svoje kuće vidi školsku zgradu i čim primeti da treba šta preduzeti i urediti, začas je na radnom mestu– priča Poznanović.

Popravlja svestrani majstor Kole sve što treba u velikoj školskoj zgradi: radijatore, vodovodnu mrežu, sanitarije, instalacije, ume da zavari stolice i klupe, okreči učionice, održava sportsku salu, brine i o školskom dvorištu sa zelenim površinama... Nedavno je, uoči jednog međunarodnog turnira mladih košarkaša održanog u sali ove škole, Kole uspeo da popravi i semafor koji je nešto bio zakazao.

Vredan je ovaj svestrani čovek, ali skroman kada govori o sebi. Zato ni neki zaposleni u Medicinskoj školi, koji su gotovo svaki dan tu s njim, ne znaju kakav bokserski talenat je bio. On, jednostavno, smatra da se ne treba hvaliti niti druge zamarati nečim što je davna prošlost.

A kad u školi imaju tako dobrog majstora kao što je Kole i kad se u kućama profesora nešto pokvari ili im je potreban moleraj, oni ga ponekad pozovu da kod njih dođe i uradi to u slobodno vreme.

Uporan i istrajan

U prošloj godini Kole je postao deda, od svoje ćerke Nevene i zeta Mirka (nekad uspešnog košarkaša) ima desetomesečnu unuku Maju. Ona je dedina mezimica, a vrlo aktivna i nemirna, pa će i ona, izgleda, sportskim putem.

– Sport mi je pomogao u životu da budem uporan i istrajan. Pa i da volim ljude, shvatim značaj i vrednost porodice, da budem od koristi svima uvek kad to mogu. Ovako ću dok se bude moglo, pa i u penziji, kojoj sam blizu sa 38 godina radnog staža. Od vrednog rada nikome nikad ništa nije falilo – poručuje Predrag Kostić Kole, bokser mekog srca i zlatnih ruku.