Prosvećenje Evrope

Kada je u staračkom domu u Kačarevu 14. juna 1971. umro književnik Ljubomir Micić, ravno pedeset godina nakon što je objavio jedan od kultnih tekstova evropske avangardne umetnosti – Manifest zenitizma, zvanična srpska kulturna javnost već je davno zaboravilada je taj čovek ikadai postojao. Bilo je malo onih, poput istoričara umetnosti Irine Subotić i Zorana Markuša, koji su imali želju i priliku da ga poslednjih godina njegovog života posete u malom stanu na poslednjem spratu kuće broj 18 u ulici Prote Mateje. Tu, na egzistencijalnoj i književnoj margini prestonice, dotrajavao jeosnivačZenita, „internacionalne revije za kulturu i umetnost” koja je promovisala zenitizam,jedan od najosobenijih fenomenaevropske i svetske avangarde dvadesetih godina prošloga veka. I kada je izgledalo da će nakon skromne sahrane na Novog groblju, sa zemnim ostacima svoga tvorca u mrak otići i zenitizam, ovaj avangardi pokret započeo je svoj drugi život.

Drugi život Zenita

Velika izložba koju su u Narodnom muzeju u Beogradu 1983. godine priredile Irina Subotić i Vida Golubović, zasnovana na vrednoj umetničkoj ostavštini Ljubomira Micića i njegovog brata Branka Ve Poljanskog, nesumnjivo je potvrdila izuzetan međunarodni značaj i uticajkoji su autori okupljeni oko časopisa Zenit imali na razvoj moderne, konstruktivističkelikovne umetnosti. Ta izložba bila je i veliko podsećanje na jedan od najznačajnijih umetničkih događaja na ovim prostorima –Zenitovu međunarodnu izložbu koju je Micić organizovao aprila 1924. u prostorijama muzičke škole „Stanković”. Broj i imena učesnika te manifestacije deluju impresivno: 26 autora iz 11 zemalja, među njima i Kandinski, Arhipenko, El Lisicki, Paladini, naš Mihailo Petrov, ukupno 101 predstavljeno delo!

Novi umetnički izraz

Nakon objavljene dve zbirke pesama, Micić u Zagrebu 1. februara 1921. pokreće časopis Zenit u kome počinju da sarađuju naši vodeći književnici toga doba – Crnjanski, Rastko Petrović, Vinaver, Stanislav Karkov, Dušan Matić. Ali, nakon objavljivanja Manifesta zenitizma koji potpisuju Micić, Boško Tokin i francusko-nemački pesnik Ivan Gol, juna iste godine,časopis se distancira od ostalih pokreta, ponajpre od ekspresionizma, i profiliše se kao zenitističko glasilo u kome originalne priloge počinju da objavljuju Majakovski, Barbis, Kandinski, Hlebnjikov, Uidobro, Sajfert, Erenburg, Marineti i mnogi drugi autori. Takvu tendenciju ka objedinjavanju avangardnog umetničkog prostora Zenit od aprila 1924. nastavlja u Beogradu gde će decembra 1926. godine izaći i poslednji, 43. broj, zabranjen zbog teksta „Zenitizam kroz prizmu marksizma”.

Svaki broj Zenita osobeno je multimedijalno umetničko delo koje uvek na nov način objedinjuje književni i likovni izraz u duhu konstruktivističke poetike, po čemu je zenitizam vizuelno prepoznatljiv. Zenitistički prozni i pesnički tekstovi razvijaju raznovrsne oblike tipografske montaže, ali u isti mah preuzimaju i neke umetničke efekte koje neguje avangardni film. Dosledno razarajući organsko jedinstvo tradicionalnog umetničkog dela, Micić i Ve Poljanski eksperimentišu sa grafičkim kombinacijama različitih tipova pisma i njegovog preloma, geometrijskim rasporedom slovai naglašenom upotrebom znakova interpunkcije (prvenstveno uskličnika), aktivirajući tako vizuelno dejstvo grafema koje postaju, pored jezičkih, i likovni znaci. Vrhunac takvog konstruktivističkog načela ostvaren je u dvobroju 17-18, poznatom kao Ruska sveska, koji su uredili Ilja Erenburg i El Lisicki. Tu su se, po prvi put van Sovjetskog Saveza, zajedno predstavili najznačajniji stvaraoci ruske avangarde prakse u oblasti poezije, filma, pozorišta, likovne umetnosti i teorijske misli. Dosledno negujući eksperimentalnost i antimimetičnost u književnom i likovnom izrazu, Zenit je razvio niz novih stvaralačkih strategija koje će bitno obeležiti umetnosti dvadesetoga veka (multimedijalnost, sinkretizam, kolaž, montaža).

Duh varvarstva i pobune

Avangardni bunt protiv tradicije i svih kanonizovanih vrednosti evropske kulture Micić izražava kroz ideološki i umetnički projekat balkanizacije Evrope i simboličnu figuru barbarogenija. U kontekstu avangardnog osporavanja evrocentrizma i pojave neoprimitivizma u modernoj umetnosti te ideje imaju izuzetno mesto. Umesto posrnule zapadne civilizacije koja je nakon Prvog svetskog rata sasvim izgubila svoj duhovni smisao, Micić, na tragu Ničea i Osvalda Špenglera,evropskoj duhovnosti nudi alternativu u obliku nove, autentične, eruptivne i mistične energije Balkana, istovremeno otvarajući za srpsku kulturu važna i do danas otvorena pitanja o domaćem kulturnom identitetu i nacionalnoj specifičnosti između Istoka i Zapada. „Nema Istoka i Zapada! Samo varvarstvo. Postoji civilizacija i varvarstvo”, veli Micić 1928. i nastavlja: „Treba probuditi naše duboko uspavano varvarstvo. Probuditi spiritualno i kreativno varvarstvo. Svi narodi imaju svoje varvare, koji su jedini stvaraoci.Varvare koji su spasioci.”

 Micićeva beskompromisna kritikadruštvene i političke stvarnosti toga doba, obračun sa svim (malo)građanskim vrednostima koje su prepreka nesputanom umetničkom eksperimentu, odvešće ga 1926, nakon zabrane Zenita, u progonstvo i emigraciju, a nakon Drugog svetskog rata, u komunističkomBeogradu, u potpunu izolaciju. Zato se s punim pravom može reći da je Micićev životni i umetnički put postao paradigma srpske avangarde u proteklom veku – u svim ideološkim kontekstima ona je za vladajuće elite uvek bila opasna i nepoželjna zbog svoje umetničke i idejne subverzivnosti.