Marčelov haronovski autobus

Na početku svog prvog romana „Zajedno sami” ( izdanje VEGA media, Novi Sad, 2008), Marko Šelić, de facto: poznati hip-hop muzičar Marčelo, kao neku vrstu prologa citira pesmu Branimira Živojinovića „Vožnja autobusom”. Bio je jedan od onih pasmurnih dana;/htedoh da uđem, a onda se uskolebah:/Kuda to voziš, majstore? – Do Kalemegdana/ili do crnog neba?

Živojinovićevi stihovi odlično najavljuju Šelićev roman čiji su junaci krenuli na onu drugu, nebesku, crnu stranu stiha. Glavni junak ove zanimljive priče Radoje Bakrač našao se u autobusu koji bi trebalo da ga kao tragično preminulog u saobraćajnoj nesreći prenese na onaj svet. No, kako to već kod nas biva, taj haronovski autobus se pokvario, pa su pokojni junaci fantastične priče zarobljeni negde na granici svetova, između stanice na kojoj životare živi i stanice na kojoj počivaju mrtvi. U usamljenom, pokvarenom autobusu, negde u limbu između dva od mnogih svetova.

Pre nego što shvati u kakvom se prevozu našao, Radoje Bakrač će, po onom dobrom starom običaju, između sna i jave, imati priliku da na brzinu premota ceo život u njegovim poslednjim trenucima. Scena u kojoj glavni junak gleda film svoga života i to nigde drugde do u prepunom bioskopu, pred veoma probranim krdom alapača, opajdara, vućumara, ogovarača i ostalih stručnih kadrova visokokvalifikovanih za sumiranje tuđih života u smiraj dana, kako je već to pametno smislio Marko Šelić – biće jedna od najurnebesnijih scena romana koja dobro najavljuje sa kakvim ćemo poglavljima tek imati posla. Fantastika, satira, crni humor i groteska u službi priče o svođenju životnog računa upravo na onoj neutralnoj teritoriji između života i smrti – teritoriji na kojoj čovek, taman i u pokvarenom autobusu, ne pripada nikom, već mora da stane i samog sebe pogleda u oči, baš tako: zajedno sam, te sumira rezultate i podvuče crtu proživljenog pre nego što zakorači u drugi svet.

Iako sve to na prvi pogled možda deluje složeno, Marko Šelić pripoveda kristalno jasno i pregledno, gradeći fabulu oko priča ljudi koji sa glavnim junakom Radojem Bakračom sede u autobusu i čekaju da vide šta će dalje biti. Svaki od njih ima svoju priču koja mora biti ispripovedana, priču koja će na toj granici svetova srušiti svaki stereotip. Bakrač je sasvim običan junak, bez bilo kakvih neobičnih atributa kakve literarni junaci obično imaju, a njegovi saputnici upravo su oni likovi koje možemo sresti po gradskim i prigradskim autobusima, tajanstvene, nervozne ili pak sa lukom u ustima.

Mada se propisno zafrkava i mada je zaista vrlo duhovit, Marko Šelić u romanu „Zajedno sami” poteže ozbiljna, filozofsko-religiozna pitanja, koja su na svu sreću prikrivena fantastikom, ironijom, parodijom, groteskom, crnim humorom. U najvećem delu romana preozbiljnost i težinu jedne ovakve večne teme, pisac uspeva da razblaži upravo tim svojim crnohumornim pristupom celoj priči, ali, ipak, na retkim mestima gde humor i parodija na trenutke nestanu ili izgube intenzitet, priče postaju suviše eksplicitne u ponudi pouka, što ne bi morao biti slučaj, jer ih groteska, baš kada su prikriveni, čini efektnijim. U poslednjem poglavlju, na primer, gde bog pred Radojem protejski menja lik, te je čas Hrist, čas Buda, Alah, Zevs ili Perun – oseti se nedostatak satire koja je autora na izvestan način sve vreme odvajala od priče, gradeći izvesnu kritičku distancu prema čitavoj stvari, pa to poslednje dvadeset peto poglavlje, može biti, nije oslobođeno od izvesne banalnosti. No, bez obzira na te sitne zamerke, Šelićev jezik, pronicljivost, duhovitost i način na koji vodi priču o majstoru koji vozi do crnog neba, svakako ukazuju na pripovedački talenat (zašto ne reći: odavno primećen u Marčelovim hip-hop pesmama) – talenat kome svakako treba posvetiti pažnju.