Istopolni parovi imaju probleme na svakom koraku

Nakon što ih je matičar početkom meseca usmeno obavestio da ne mogu da budu venčane jer su istog pola, Beograđankama S. i M. na kućnu adresu je stigla i zvanična odbijenica. Na osnovu tog dokumenta prvo će, kako kažu za „Politiku”, uputiti žalbu Ministarstvu za rad i socijalna pitanja, a potom im od pravnih lekova ostaju pritužbe poverenici za zaštitu ravnopravnosti, ombudsmanu i Ustavnom sudu.

Tradicionalisti će reći da tu nema ničeg spornog – ustav propisuje da je brak zajednica muškarca i žene, te da je svaka dalja rasprava nepotrebna. Međutim, cilj borbe u koju su krenule M. i S. nije da dođe do promene ustava kako bi se venčale, već donošenje zakona kojim bi njihova i sve istopolne zajednice u Srbiji bile pravno priznate. Sistem je, nepostojanjem pravnog akta koji bi priznao prava ovim parovima, zapravo obespravio veću grupu ljudi u pogledu imovinskih odnosa, socijalnog, zdravstvenog i penzionog osiguranja. Recimo, osoba koja je godinama živela sa partnerom istog pola u slučaju njegove smrti neće moći da nasledi stan, penziju, ni ušteđevinu na bankovnom računu. Ukoliko jedan partner radi, drugi ne može da bude zdravstveno osiguran preko njega. Nemoguća misija im je da podignu kredit kako bi obezbedili krov nad glavom ili kupili auto. Za istopolne parove moguće su prepreke čak i u bolnicama – zdrav partner neće moći da obiđe bolesnog ukoliko je poseta dozvoljena samo članovima porodice, a lekar mu neće saopštiti dijagnozu niti način lečenja.

– Zbog svih ovih rizika moje klijentkinje su se odlučile da traže da njihova zajednica bude registrovana i da na taj način, u državi u kojoj žive, privređuju i plaćaju redovno sve poreze i dažbine, dobiju prava koja imaju i bračni supružnici – kaže advokatica Marjana Majstorović, koja zastupa M. i S.

Deceniju pošto je donet dugoočekivani Zakon o zabrani diskriminacije ispostavlja se da nije bitno izmenio živote ljudi, naročito pripadnika seksualnih manjina. Kako objašnjava naša sagovornica, na osnovu tog pravnog akta Srbija je bila dužna da do 2018. usvoji zakon koji bi istopolnim parovima pružio istu pravnu zaštitu kao i bračnim supružnicima, a u skladu sa Ustavom. Međutim, to se do danas nije dogodilo.

– To upravo govori o otporu. A on je postojao i prilikom usvajanja Zakona o zabrani diskriminacije, pa su crkvene vlasti i desničarske partije bili protiv njegovog donošenja. To je znak da se punih deset godina u vezi sa ovim nije mnogo odmaklo – kaže Marjana Majstorović.

Standard većine zemalja koje su u Savetu Evrope, čiji smo i mi član već 15 godina, jeste legalizacija zajednice dva muškarca ili dve žene. Međunarodni sud za ljudska prava u Strazburu izričit je – države moraju da urede istopolna partnerstva. Da li će to biti brak ili registrovano partnerstvo, ostavlja državama da same odluče, a razlika je u tome što se istopolnim partnerstvima ne priznaje pravo na usvajanje dece i vantelesnu oplodnju.

Naša sagovornica objašnjava da otpori u vezi sa ovim nisu samo karakteristični za naše društvo, već da su se velike borbe vodile i u nekim zemljama Evropske unije.

– Otpora je bilo u Italiji, Irskoj, Rumuniji, a sada svedočimo da ista borba vlada u Poljskoj. Reč je o tradicionalnim društvima kojima je bilo teško da razumeju da se od građana ne traže neka ekstra zaštita LGBT parova, već da su to elementarna prava u svakodnevnom životu – smatra advokatica Majstorović.