Čiča iz Bileće

U Bileći je 1. juna otkriven i osveštan spomenik đeneralu Draži Mihailoviću, novo provokativno upozorenje na prodor nacionalističke ostrašćenosti na teritoriju BiH na kojoj su četnici masovno ubijali muslimane u Drugom svetskom ratu, a njihovi naslednici nastavili sa zločinima tokom poslednjeg rata. Događaj u Ravnogorskom parku još jedan je u nizu sličnih koje vođa Republike Srpske i aktuelni predsednik Predsedništva BiH Milorad Dodik svesrdno podržava. Negujući četničke tradicije – koje pokušava da predstavi kao deo antifašističkog nasleđa – on nastavlja da u ime srpstva čini štetu Srbima. Sam sebi ukida pravo na kritiku „Islamske deklaracije” Alije Izetbegovića. Tri i po metra visok spomenik Draži podignut je pošto je prethodno, sa istog mesta, uklonjen nekadašnji partizanski spomenik. Kakav bezobrazluk! Kakva sramota!

Izvesni član Odbora za izgradnju obeležja (čuj, Odbora) kaže da je spomenik Draži „odavno postojao u srcima srpskog naroda”, da se time „ostvaruje njegova volja” i da je vreme da se srpski narod „osvesti i pogleda u prošlost, jer u suprotnom ni u budućnosti neće znati gde ide”. U zaključku: to je „poruka međusrpskog pomirenja”.

U pravu je samo u jednom: da se srpski narod osvesti. Nema tu, gospodo, ni „međusrpskog” ni bilo kakvog pomirenja. Ovo je provokativni udar na istoriju, stabilnost i suživot Bosne i Hercegovine i zato ne sme da prođe neopaženo. Dodik, socijaldemokratski miljenik Zapada iz vremena kada se suprotstavljao Radovanu Karadžiću, kad je bio glas razuma u Skupštini RS i jedini lider koji nije imao ličnu ulogu u tragičnom vremenu rata, danas na teritoriji RS omogućava da četnička okupljanja budu sasvim legalna, rekao bih čak preporučljiva. Dolivajući ulje na neugaslu vatru Bosne i regiona, Dodik godinama, uz blagoslov srpskog patrijarha, populistički radi na promociji četništva kao krunskog dokaza srpskog identiteta. Pamjat čuvamo, delo nastavljamo, poruka je sledbenika Milana Nedića.

Uz stadion fudbalskog kluba „Slavija” u Istočnom Sarajevu su table s imenom Draže Mihailovića. Crna zastava sa lobanjom nedavno je, na godišnjicu ulaska srpske vojske 1918, razvijana po Banjaluci, gde dvojica četničkih vojvoda imaju svoje ulice. Nose je maturanti po Vlasenici. Kokarde, šubare, ikone, čokanji i majice krase štandove vašara u Mrakovici i Kočićev zbor na Manjači, koji Dodik ne propušta. Okupljaju se četnici i na Kozari, gde su sa SS divizijama ubijali sopstveni narod. Na godišnjicu slavne partizanske bitke 2015. policija je privela grupu mladih antifašista s petokrakama na zastavama da ne bi pevali partizanske pesme. Dodik tvrdi da na Kozari i nije bilo nikakvih jugoslovenskih partizana, već samo Srba. Kakvo to umišljeno „jedinstvo srpskih četnika i partizana” slavi Dodik u Banjaluci u Danu pobede nad fašizmom? Cinična i veštački stvorena teza o dva pola srpskog antifašizma. Groteskna nacionalistička manipulacija, iza koje stoji poruka: svi smo mi Srbi. Svi četnici bili su Srbi. Svi partizani bili su Srbi. Zato mu odatle uzvraćaju: Ne damo Kozaru Dodikovim četnicima.

Zastava pod kojom je tokom Drugog svetskog rata zaklano i ubijeno više od 100.000 muslimana, Hrvata i slobodoumnih Srba vijori se 13. marta u Draževini, mestu pored Višegrada. Tada se više stotina četnika iz Srbije i BiH postroji, oplakuje dan hapšenja Čiče u okolini ovog grada, drži parastos, polaže cveće na njegov spomenik i kudi komuniste koji su ga 1946. streljali kao ratnog zločinca.

„Biće opet pakao i krvava Drina, evo idu četnici sa srpskih planina”, grme ravnogorci ponosni na masakre muslimana po Višegradu i Foči 1943, koji su Drinu – po đeneralovom naređenju – pretvarali u „plavu grobnicu”. Ne manje su ponosni što su pola veka kasnije tu ubili oko 3.000 Bošnjaka i „očistili teren”.

Ravnogorci odlično znaju šta su četnici počinili po istočnoj Bosni 1943. ili u periodu 1993–1995. „Žive lomače” i silovanja, masovne egzekucije na Drini ćupriji. Zna i Dodik, ali revidirajući istoriju, preteći sadašnjosti i unoseći strah i omrazu u budućnost, nikad nije rekao da ovakve provokacije onemogućavaju zajednički život u Bosni. Nije, a imao je toliko prilika. Zašto? Evo zašto: „Četnici su najveći srpski heroji i branitelji srpstva. Oni imaju pravo da se okupljaju gde hoće. Neka znaju Bošnjaci da nema igre sa nama.”

Dodikov otpor povampirenju mračnih snaga nije samo retorički. Uspeo je da njegovi poslanici u Zastupničkom domu parlamenta BiH onemoguće donošenje zakona koji je predviđao zabranu svakog oblika delovanja i registracije fašističkih i neofašističkih organizacija, kao i upotrebu njihovih simbola. Poslanici Dodikove stranke tražili su da se iz odredbi isključi „oslobodilačka” četnička organizacija.

Viši sud u Beogradu jeste maja 2015. rehabilitovao komandanta Kraljevske vojske u otadžbini, ali sledbenici njegove ideologije presudu su pročitali kao signal da počnu da iz istorije brišu ključni doprinos partizana-antifašista. Pokret četnika – fašističkih saradnika – ne samo da je rehabilitovan, već su kokarde i kame ubačene na stranu pobednika, sa koje je NOB gotovo istisnut.

Providna je, licemerna i nadasve opasna Dodikova predstava za mase koje modelira kako mu zatreba: čas četnici – čas partizani, čas liberalne socijaldemokrate – čas ultranacionalisti, čas turkofobija – čas „merhaba, askeri”.

Nije Dodik jedini. Sva tri bosanska nacionalizma rehabilituju fašističke vrednosti – na sramotu svojih naroda. Svi oni koji pravdaju zločine, postaju saučesnici. Zaštićeni, ali saučesnici. Džaba svi zakonski paragrafi koji se odnose na izazivanje nacionalne i verske mržnje.