Ekonomija starog gvožđa

Šetajući nedavno po kraju izbrojao sam da je čak 16 opasnih rupa na ulicama – onih otvora koji zjape kada neko sa njih odnese tešku metalnu rešetku. Te rupe nisu pogubne za pešake, pod uslovom da ulica ima trotoar, ali mogu da budu vratolomne za bicikliste, pa i donji postroj automobila čiji se točkovi približe ivici puta.

Na jednom mestu, iz kanalizacione rupe na sredini ulice štrčala je poveća grana, koju je neki savesni građanin stavio kao upozorenje da bi sprečio nesreću, koju može da izazove to što je neko ko uopšte nema savesti ukrao kanalizacioni poklopac.

Ovakve prizore nepokrivenih šahtova viđam u svim krajevima grada. Primećujem, takođe, da neke rupe posle nekog vremena dobiju nove poklopce ili rešetke, ali da nedugo potom, opet postaju opasne saobraćajne zamke.

Dugo sam mislio da je ovo naša lokalna posebnost i balkanska specifičnost, rezultat siromaštva određenih slojeva, deo ekonomije sakupljača otpada (jer nema sumnje da ukradeni poklopci i rešetke završavaju kod trgovaca „sekundarnim sirovinama”). I da će tako biti sve dok ne postanemo bogatije i uređenije društvo, u kojem jedni neće svoju egzistenciju obezbeđivati ugrožavanjem bezbednosti drugih.

A onda sam, pre tri dana, na sajtu „Njuzvika”, pročitao članak koji predočava da je krađa poklopaca i rešetki sa ulica i u Americi postala prava epidemija. Samo u Filadelfiji, prošle godine ukradeno je 600 komada. Čikago je ostao bez 200 samo za mesec dana, od toga 40 u jednom danu. Više od 50 ukradeno ih je od januara u Long Biču, u Kaliforniji...

Zainteresovan zatemu, zakopao sam malo po informativnom rudniku Interneta i došao do toga da je reč – o velikom problemu na svim meridijanima. Bez poklopaca i rešetki ostaju ulice u Londonu, Pragu, u gradovima Koreje, Indije i Kine...

Naravno, ovaj virus ima svog izazivača, pa su tako koreni ovog urbanog vandalizma na neočekivani način povezani sa svetskom ekonomijom – i globalnim zagrevanjem.

Objašnjenje je, ukratko, u povećanim apetitima zahuktale kineske ekonomije, kojoj treba sve više čelika (čija je potrošnja mera privredne ekspanzije). Sirovina za čelik je gvožđe, a staro gvožđe je po pravilu poželjnije od gvozdene rude.

Potražnja je povećana u tolikoj meri da su cene gvozdenog otpada počele da imitiraju cene nafte: od nekadašnjih 50 dolara po toni, stiglo se do 500. Razume se, to je podstaklo trgovinu, sve do nivoa uličnih sakupljača sekundarnih sirovina.

Vladimir Taušanović,generalni direktor Beogradskog vodovoda i kanalizacije, kaže mi da im mesečno nestaje između 200 i 300 metalnih poklopaca i rešetki, čija zamena pojedinačno košta od 12.000 do 30.000 dinara, zavisno od tipa i dimenzija. Godišnje, to je nekoliko desetina miliona dinara. Saradnja s policijom da se ovo spreči postoji, neke grupe su uhvaćene, ali pristižu nove. Pri tom, kaže Taušanović, ovi „privrednici” ne biraju: odvrću i kape od nerđajućeg čelika sa novih hidranata, a pre neki dan, na tek popravljenoj fontani ispred „Sava centra”, da bi prskala povodom Evrovizije, preko noći su skinute sve dizne.

Pored Kine, potražnju za starim gvožđem podstiče i ekologija: čeličane u EU i Japanu radije pretapaju gvozdeni otpad nego što tope rudu, jer u prvom slučaju u atmosferu dospeva manje štetnog ugljen-dioksida.

Staro gvožđe zbog toga postaje i dragoceni resurs: Rusija, nekada najveći izvoznik (sekla je veliki broj tenkova iz sovjetske ere i demontirala mnogo postrojenja zastarele teške industrije), uvela je kontrolu izvoza ove sirovine. Sličnu meru donele su i vlasti Tajvana.

Kinezi su, istina, ponudili i rešenje za ovaj problem: počeli su da proizvode poklopce i rešetke od kompozitnih materijala u kojima nema gvožđa, pa ne mogu dakle da budu sekundarna sirovina. Kažu da im porudžbine stižu sa svih strana sveta. Vladimir Taušanović veli da zna za to, ali da je problem što je zamena skupa: treba postaviti i nove okvire za poklopce na oko 300.000 šahtova raznih vrsta i namena o kojima brine Beogradski vodovod.

Posle ovih otkrića donekle mi je laknulo – ni u ovom pogledu ne događa nam se nešto što nije svojstveno i drugima. A sem toga, još nismo stigli dotle da lopovi demontiraju i kao staro gvožđeprodaju ceo jedan most (dugačak, istina, samo 12 metara, kao što se to dogodilo u Kabarovsku, na ruskom dalekom istoku), ili da preko noći kao staro gvožđe završi parna lokomotiva, muzejski eksponat u Ukrajini. Ali sećam se da je „Politika” ne tako davno objavila vest da je sudbinu kanalizacionih poklopaca i odvodnih rešetki doživeo i ceo tenk sa jednog našeg vojnog poligona...