Ruka koja vidi

Gligor Čemerski, jedan od najistaknutijih makedonskih slikara, već skoro pola veka svoj umetnički rad predstavlja u najeminentnijim izložbenim prostorima Pariza, Praga, Madrida, Rima, Njujorka i drugih kulturnih centara Evrope i sveta. Na tom bogatom stvaralačkom putu, njegova važna stanica često je bio i Beograd, i zato što sebe smatra pripadnikom beogradskog slikarskog kruga.

Srpska kulturna javnost ove godine ima priliku da se upozna sa umetničkim ostvarenjima Gligora Čemerskog, nastalimu proteklih petnaest godina. Na dve odvojene izložbe crteža i ulja u Beogradu, otvorene  16. maja u Atrijumu Biblioteke grada Beograda, i 22. maja u galeriji Art Point, Čemerski je predstavio radove koji do sada nisu bili izloženi u Srbiji i Makedoniji.

 Na Vašim slikama često je moguće primetiti preoblikovane kanonske forme, sakralne figure i scene. Zanimljiva je figura Sv. Đorđa Ohridskog, koja se uvek pojavljuje bez koplja. Da li je to Vaš put do modernije duhovnosti koja kreće sa izvora vizantijske kulture i umetnosti?

Zaista ima toga. Time sam negde nesvesno, a zatim svesno doneo novi element iracionalnog ili afektivnog koji pripada savremenosti. Mi upravo živimo život 21. veka, ali Vizantiju ponovo otkrivamo. Moglo bi se reći da je to sada otklanjanje nepravde u umetnosti.

Ipak, izložbe dela vizantijske umetnosti u poslednjih nekoliko godina su vrlo dobro prihvaćene u poznatim izložbenim prostorima na Zapadu. Smatrate li da je veliki potencijal vizantijskog kulturnog i umetničkog nasleđa dovoljno korišćen u radovima likovnih umetnika današnjice sa balkanskih prostora? Na koji način ovo kulturno nasleđe korespondira sa savremenom zapadnom kulturom?

Smatram da je vizantijsko nasleđe u likovnoj umetnosti bilo zapostavljeno, iz nekih razloga, ja ne znam kojih. Trebalo je puno vremena da prođe, da se vrati taj miris i harizma istoka, ali više tematski nego formalno. To je bio zaboravljen prostor evropske umetnosti, što je nepravedno i na našu veliku štetu. Ja sledim ono: ko nije video ruske ikone, taj nema pravo da slika. Tu je zatim i Fernan Leže koji je rekao da je shvatio šta je slikarstvo kada je posetio Ravenu. A u Raveni su divni vizantijski mozaici, prebogati i raskošni.

Radite velike, masivne forme, i sami ste ekspresionista. Smatrate li da je pojava ekspresionizma bila neminovna pojava, i protiv čega je ona zapravo bila pobuna u vremenu u kome živimo?

Ekspresionizam – to je ogromna energija forme i izražavanja. Tu nema stidljivosti, nema šminkanja. Ako malo bolje pogledate, jedan veliki ekspresionistički impuls ispunjava sve ozbiljne civilizacije, i evropske i svetske, i gotiku i romaniku, keltsku umetnost, vizantijsku, egipatsku, umetnost Maja i Inka…U stvari, ono što nas fascinira jeste ljudski rod, ljudski duh i ljudska egzistencija, u kojoj ima svega, ali možda najviše tragičnog. Tu ima tih duhova iracionalne teskobe, više sugestivnog nego dopadljivog, tu su krik i grč. U svakom slučaju, ima neke slobode, iracionalnog, hipnotičkog. Zato to toliko volim. I, da, evropski ekspresionizam se pobunio protiv perika, pudera i šminke, protiv lažnog izgleda. Dao je jedan novi sadržaj, a istovremeno se okrenuo onim čistim umetničkim formama , sa puno pokreta i boje koje su stvorili prvi ljudi.

Smatrate li da je danas, na početku 21. veka svaki bunt institucionalizovan, pretvoren u cenu na tržištu?

Sigurno je da postoje takve tendencije. Ideologije nam obećavaju ne znamkakav divan svet, u kome afektivni deo nas određuje naše reakcije.Još uvek ima ratova, svireposti, nasilja u nesavladivim razmerama, tako da mislim daupravo zato umetnost ima svoju samoodbranu.Ona je, takođe, deo afektivnog života. Mi smo svedoci jednog kosmosa kome i sami pripadamo, ali ranjivi, povredljivi, sa osećajem tragičnosti, sa osećajem bola.

Kako Vam posle toliko godina i turbulentnih dešavanja na ovim našim prostorima izgleda srpska likovna scena danas? Možete li da je uporedite sa scenama bivšeg jugoslovenskog prostora, ali i evropskog uopšte?

Dogodili su se paralelni događaji kod nas. Sve to što se dogodilo, bilo je, između ostalog, i drastičan udar na ideje u slikarstvu. Toliko je patnje i brutalnosti bilo ovde. Mnogo toga je bilo presečeno, probijeno, preispitivano. Mogu da zamislim mladu likovnu generaciju kako pomno traži odgovor na svet u kojem živi, u koji možda tek ulazi, u neku budućnost, ponekad prilično neartikulirano. Intuitivno posmatram i čitam preko njihovih slika duboku potrebu prema osećajnom, iracionalnom. Još uvek mislim da ima težine, zlata, neiscrpnosti materijala, da se odgovori na tu suštinsku potrebu za okretanjem stvarnoj, nenašminkanoj duhovnosti.

Skrenuo bih pažnju na opasnost od pojave nekih minornih koncepata u umetnosti, koji nisu ni ispunjeni, ni duhoviti, brzo se prazne i reprodukuju u sitnije. Sebi dopuštam da zaboravim mnogo od onoga što znam, da bi moj osećaj likovnog bogatstva odgovarao mom vremenu, mojoj ideji i potrebi za slobodom. I sam, ponekad, preko namernog odbacivanja zanatske perfekcije dolazim do pročišćenijeg i čistijeg duhovnog jezika, do ljudskog, tajnog, neodređenog, onoliko koliko slikamože da prenese. Ja sam zadovoljan tom vrstom slikarstva.I još bih dodao: slikarstvo rađa slikarstvo. Izabrao sam ga još kao dete, kao vid svog izraza, jer u njemu ima neke tišine, koja je za mene dublja i od same poezije. Ovde, na studijama u Beogradu, našao sam prijatelje, družili smo se preko slikarstva. Delili smo hleb, četke i boje, a najviše ljubav prema slikarstvu.

Marija Andrijašević

-------------------------------------------------------------

Momo Kapor: Vatromet oblika i boja

Slikar i književnik Momo Kapor otvorio je izložbu Gligora Čemerskog u Galeriji Biblioteke grada Beograda. Za „Politiku” je, specijalno, napisao kraći tekst o poznatom makedonskom slikaru:

„Gligor Čemerski, jedan od najpoznatijih makedonskih slikara, vratio se nakratko sa svojim delima u Beograd – svoju kolevku sentimentalnog vaspitanja. U dve paralelno otvorene samostalne izložbe crteža i ulja, on je beogradskoj publici predstavio svoju staru vezu sa vizantijskim slikarstvom, proceđenu kroz rafinman američkog slikarstva akcije na samoj ivici apstraktnog. Njegovo delo puno je snažne ekspresivnosti – pravi vatromet oblika i boja. Ukratko, kada se u nekom mikseru iscedi sve vizuelno vizantijsko slikarstvo, ostaje ekstrakt slikarstva Gligora Čemerskog.

Gligor, dakle, prolazi posle mnogo godina ponovo stazom stare putanje Knez-Mihailove ulice, od Ruskog cara do zgrade Likovne akademije kod Kalemegdana, kao nekada, kada je bio mlad i lep.

Sada je samo lep.”