Oživljeni slikarski opus humanizma i tragike

Ko je glavni junak dugometražnog dokumentarnog filma „Linija života” što se ovih dana prikazuje u srpskim bioskopima? Čovek koji je uz oznaku „povratak nepoželjan” postao samo broj 106621 u Mauthauzenu, u koji je tada taj zatočenik logora na Banjici, student prve godine beogradske Likovne akademije, ilegalac i pripadnik Valjevskog partizanskog odreda stigao u jesen 1944. Čovek koji je brzo spoznao značenje esesovske igre prstom – nadesno je značilo život, a nalevo smrt uz „ciklon B” – i preživeo sve strahote Mauthauzena i Ebenzea. Ne toliko zahvaljujući sreći, jer sreća nije reč koja može da opiše ono što mu se tamo događalo, već pre svega zato što je viđene zločine uz sve rizike istrajno tajno crtao ugljenom na komadima papira, krijući crteže u podu logorske barake i staroj boci protivpožarnog aparata i tako, dan za danom, u sebi pobeđivao logorsko ništavilo.

Taj filmski junak – svojim životom i opusom trajni svedok posrnuća ljudskosti, milosrđa i samilosti – jeste veliki jugoslovenski i srpski slikar i profesor Miloš Bajić (1915–1995), pripadnik Decembarske grupe likovnih umetnika i prvi srpski apstraktni slikar koji je u svojim delima unosio promene u formi i figuraciji, oslobađao se stvaralačkih stega i dokazivao da je stvaralačka mašta često naprednija od nauke. I „Linija života” jeste biografski film njegovog sina – reditelja i profesora na FDU Darka Bajića i njegove unuke – producentkinje Darje Bajić (producentska kuća „Magična linija”), ali i mnogo više od toga. Ovo je i filmovana istorija umetnika i njegove umetnosti koja je neodvojiva od istorije 20. veka u kojem je živeo, okružen kontinuiranom tragikom i nasiljem. I zato je ovaj film višestruko dragocen.

Darko Bajić gledaocima nudi na uvid liniju ličnog i umetničkog života svoga oca tvoreći razigran, raskadriran, uzbudljiv i emotivno dubok film. U dokumentarističkom postupku njegov je jezik istančano filmski i zato je „Liniji života” zaista mesto u bioskopu, na velikom platnu na kojem se, kockica po kockica, ređa veliki, raskošan i celovit portretski filmski mozaik života, humanizma i dela. Na tom velikom platnu Miloševe slike i sva njihova lepota i snaga oživljavaju i pričaju i glasno svedoče. Ne samo o proživljenim logoraškim strahotama (Miloš je zajedno sa svojim crtežima bio svedok na suđenju nacističkog komandanta logora Ebenze Antonu Gancu) i procesu oslobađanja od te „teme”, već i o Miloševom postupku odvajanja od predmeta i predmetnosti, njegovom prilaženju boji kao osnovnoj vrednosti, pa sve do njegovog osvajanja kosmosa i konačne umetničke i ljuske slobode...

Film Darka Bajića – nastao prema motivima knjige „Mauthauzen 106621”, zapisima i intervjuima Miloša Bajića, bogatoj dokumentaciji Darkove sestre Jesenke (Jesenjinke) Bajić i Darkovom filmu „Prozivani su brojevima” – ima i obrise porodične sage. Priče o jednoj porodici u kojoj su se otac i majka (Danica, dugogodišnja direktorka jedne beogradske gimnazije) upoznali i zavoleli dok su prebijeni ležali u bolnici Banjičkog logora, bili razdvojeni ratnim vihorom, pa po završetku Drugog svetskog rata slučajem ponovo spojeni, o potomcima okrenutim umetnosti i o tome kako „pater familijas” ni svojoj deci ni svojim studentima nikada nije pričao o životu u logoru. Pričale su o tome kasnije njegove slike na kojima su se ciklično pojavljivali brojevi i brojevi...

 „Linija života” svojom formom do kraja opravdava sopstveni naslov, važne doprinose dali su direktor fotografije Zoran Jovanović Žofr, montažer Aleksa Parezanović i kompozitor Dejan Pejović, a postignuti (iskreni) emotivni naboj ovog filma gledaoce podstiče na razmišljanje o paralelama života, smrti i umetnosti 20. ali i ovog našeg veka i budi sećanja na lične istorije sopstvenih porodica. Uz to, mogao bi da bude i veoma koristan studentima i likovnih i filmskih škola...