Opelo za međunarodno pravo
Povodom brutalne intervencije kosovskih jedinica Rosu u srpskim opštinama na severu Kosova i Metohije, drske Tačijeve izjave da neće formirati Zajednicu srpskih opština i izostanka reakcije EU i zapadnih zemalja, konstatovano je da to predstavlja kraj međunarodnog prava. Podsetimo da je međunarodno pravo prestalo da postoji mnogo ranije, kada su, njegovim kršenjem, ostvarivani geopolitički interesi zapadnih zemalja.
Međunarodno pravo građeno je stolećima, uz institucije koje se brinu o njegovoj zaštiti i predstavljaju veliko dostignuće čovečanstva. Bili su potrebni napori najumnijih ljudi da bi se shvatilo da je, bez međunarodnog prava, svet poprište sebičnih, često i zločinačkih ambicija država i vladara, kao i velikih nesreća koje su ugrožavale opstanak naroda i država, a sa razvojem nuklearnog naoružanja, i čovečanstva u celini.
UN su predviđene kao organizacija koja bi, kroz svoj sistem institucija, trebalo da štiti međunarodno pravo i suverenost 193 država, svojih članica. U okviru UN samo Savet bezbednosti može, u slučaju ozbiljnog ugrožavanja mira i bezbednosti u svetu, da odobri intervenciju snaga UN radi zaštite mira kao osnovne tekovine modernog doba. Činilo se da je Završnim dokumentom KEBS-a iz Helsinkija međunarodno pravo dobilo impuls da postane univerzalni jezik odnosa među državama. Nažalost, to se nije ostvarilo, pa je međunarodno pravo počelo svoj ropac primenom Monroove doktrine, uvezenim državnim udarom u Čileu, ratom oko Folklanda, zapadnom vojnom intervencijom u Iraku i brojnim drugim slučajevima.
Moćne zapadne zemlje, kroz zajedničku vojnu organizaciju – NATO, posle ukidanja Varšavskog pakta i raspada SSSR-a počele su silom da uređuju svet po svojim principima i interesima. NATO je preuzimao ulogu UN i Saveta bezbednosti, zbog realnosti da u SB postoji pravo veta pet stalnih članica, od kojih samo tri pripadaju NATO-u.
U raspadu SFRJ Zapad je imao velikog udela, kroz kršenje međunarodnog prava, ultimatume i sankcije, podršku separatistima, ali i direktnim učešćem navodno penzionisanih generala, specijalaca i naoružanja u operacijama „Bljesak” i „Oluja”, kojima je proterano više od 250.000 Srba iz Hrvatske i počinjeno mnogo zločina. Nastavak istom taktikom sledio je kroz podršku proglašavanju nezavisnosti tzv. Kosova i njegovom otcepljenju od Srbije. Podrška je išla preko direktnih pretnji Srbiji da to prihvati bezuslovno. Pošto do toga nije došlo, pribeglo se receptu navodne humanitarne katastrofe albanskog življa na Kosovu i neophodnosti da mu se pomogne vojnim napadom na suverenu državu SRJ čiji su Kosovo i Metohija sastavni deo.
Nikakve odluke SB UN ni drugih međunarodnih tela nije bilo, vojna agresija na SRJ bila je svojevoljna odluka NATO struktura. Analitičari kažu – i svojevrstan poklon zemljama članicama za 50. rođendan ove organizacije i potvrda njenog opstanka. SRJ je postala žrtva i upozorenje šta će se desiti zemljama koje ne poštuju apsolutnu dominaciju jedne sile i njene vojne organizacije – NATO-a. Uzgredni motiv bilo je testiranje snage Rusije za eventualni odgovor i ostvarivanje plana da se oko Rusije, kao „geopolitičkog patuljka”, steže obruč NATO snaga.
Preostalo je da se nađe povod, navodni masakr albanskih „civila” u Račku, januara 1999, sa šokantnim TV reportažama sa lica mesta. Na snimcima su, u stvari, bili presvučeni pripadnici terorističke OVK, koji su stradali u sukobima sa srpskom policijom. Ova farsa otkrivena je mnogo kasnije, zahvaljujući izveštaju finske ekspertkinje za sudsku medicinu Helene Rante. „Slučaj Račak” je u neutralnim međunarodnim krugovima ocenjen kao najveća medijska prevara s kraja 20. veka, režirana od strane Amerikanca Vilijama Vokera, šefa Kosovske verifikacione misije OEBS-a. Prevaru su podržali glavni geopolitički činioci zapadnog sveta, što potvrđuje početnu tvrdnju o namernom kršenju i kraju međunarodnog prava iz geopolitičkih interesa. Agresija NATO-a na SRJ okončana je u korist tadašnjih terorista OVK, a danas rukovodilaca samoproglašene „države” Kosovo.
Redovni profesor univerziteta