Reka traži ljubav i oprez

Nije to samo baciš praznu mrežu, a izvadiš punu. Da je tako, dunavski alasi bi bez problema nakrivili kapu: ulov bogat, a novčanik pun. Stvarnost je drugačija. Nesporno je da se u mreži zakači riba, ali je vrlo često ona i prazna. Može biti da su i ribe postale prepredene.

Sedimo sa zemunskim alasima u dunavskoj uvali pod imenom „Goveđi brod”. Tek što su pristigli sa talasa velike i moćne reke. Nemanja Bauk pokazuje praznu mrežu, Zdenko Irga i Miroslav Đukić ulova imaju tek da nisu budšto proćerdali prolećno prepodne. Iz daljine prete sivi teški oblaci. Počinje da rominja kiša, a ribari željni sunca i toplih dana.

– Nije prvi put da ulov bude mršav, a sigurno ni poslednji – odmahuje rukom Miroslav Đukić, među kolegama poznatiji kao Miki.– Bez obzira na sve teškoće s kojima se ribari suočavaju volim ovaj zanat. Nasledio sam ga od oca, kome sam, kao dečak, pomagao da ribari, a sada sam već 19 godina samostalan. Ribe ima, mada nije jednostavno svakodnevno se boriti sa rekom.

Romantiku ne primećuju

Kažu da alasi drugačije mere vreme. I oni gledaju na sat, ali nikuda ne žure. Jedino Dunav teče isto, reklo bi se jednolično, nekad s više, nekad s manje vode. Nizak vodostaj nikome ne odgovara: ni lađarima ni ribarima. Za alase ne postoji loše i lepo vreme, nema kod njih ono: „Danas me boli ruka i koleno, imam neku glavobolju, pa ću se odmarati.” Na reci provode po 11-12 sati. Ako ne zaplove čamcem i upute se u potragu za ribom, nema prihoda, porodica trpi. Kao i kod drugih, i njihovi izdaci su veliki. Treba platiti dozvolu, dažbine za osiguranje i penzijsko, porez, a gde su čamac, ribarski alat...

– Čamac je oko 800 evra, motor za njega najmanje 1.200 evra, godišnja dozvola 90.000 dinara, plus doprinosi za zdravstveno i penzijsko osiguranje. Za opremu, ili alat kako mi to zovemo, treba bar 2.000 evra. Prema tome i još nekim stavkama, vidi se da ribarenje nije jeftino. Ali, bez Dunava, čamca, mreže, jednostavno ne mogu – iskren je Nemanja. – Mora da se zaradi za porodicu i za ostale troškove. Život ne pita da li je danas nešto bilo u mreži.

Imaju alasi i nadimke, vole da se nadmeću u pripovedanju priča i dogodovština iz njihovog posla. Obično su na reci pre i posle podne. Kratka pauza je za ručak, za predah. Zimi da se ugreju. Samo oni znaju kako je biti u čamcu na minus 15 stepeni. Neko bi pomislio da im je tada najteže. Nije.

– Ne postoji za alase ništa teže nego kad plove Dunavom, a duva jaka košava. Reka se tada razgoropadi, zapeni, čamac je kao ljuska. Jedva čekamo da se domognemo obale – priseća se nekih turobnih trenutaka Miroslav. – Kad duva košava, na reku se ne izlazi. Može, ali je rizično. A reka, osim ljubavi, traži i oprez. Zato mnogo ne fermamo kišu i hladnoću. Šta je to naspram jake košave?

Kako je noću na reci?

– Leti je najlepše, ali takođe opasno – priča Nemanja, lagano se pripremajući za drugi izlazak na reku tog dana. – Noć, sve se umirilo, čamac se ljuljuška, a oka ne smeš da sklopiš, ma ni na tren da zadremaš. Ume Dunav da bude mnogo nezgodan. Što se uživanja tiče, ne može biti lepše. Zemun noću svetli i ogleda se u reci. Jedino što mi nismo došli da uživamo, da se divimo romantičnim trenucima, već da radimo. Osluškujemo i reku i ribu, strahujući da se mreža ne zakači o neki balvan, kamen. Sve je više šljunkara na obalama koje u Dunav bacaju oštro kamenje. Umesto ribe, u mrežu ulovimo granje, lišće, komade drveta. Veština je to izvaditi i očistiti, baš kao što je veština i zabaciti mrežu. Dogodi se, naravno, da se ona pocepa. Onda sve nanovo: krpi, sređuj, pakuj.

Brodovi – velika opasnost

Alasi, kupci, nakupci i oni koji vole Dunav. Podela je napravljena za kafanskim stolom, mada nije daleko od istine. Kad na pijaci poželite da kupite svežu dunavsku ribu, uglavnom se čuje ono: „U, al’ je skupo!” A, koliko alasu treba da ulovi i proda ribe da bi od toga živela njegova porodica? Oni to ne sabiraju, ne prave planove i računice. Jedino znaju da, kad se iz ribolova vrate sa praznim čuvarkama, svi trpe. Dogodi se, ali retko, da uhvate, recimo tolstolobika od 30 kilograma i soma od 10-15 kilograma.

Stalno su u pokretu. Šta rade kad se ne druže sa čamcem, mrežama, alatom, rekom?

– Najviše volimo kad se digne voda, kako mi to žargonski kažemo – dovikuje Miki iz čamca, dok vešto čisti tek ulovljenu ribu. – To znači da se riba pomerila, da je krenula i da će možda biti solidnog ulova.

Ribarstvo je, kažu oni koji se time bave, rudarski posao i rizično zanimanje. Opet ima suprotnih mišljenja: rudar je rudar, okna su pod zemljom, uvek prete odroni, a negde i metan. Ovde si na čistom vazduhu.

– Jeste, ali kad ujutru ustanemo, prvo pogledamo u nebo, a pažljivo slušamo i vremensku prognozu – pojašnjava Nemanja. – I sa santama na reci, sa kišom, kad ne možeš da dišeš od vrućine, pa i kad košava ne duva jako, mi smo na reci. Zabacujemo mrežu, zagledani u dubine, svaki čas motreći da ne naiđe brod i zaljulja čamac... Danas oni plove brzo i teško im je umaći ako se ne skloniš na vreme. Posebno noću.

Pitamo ih jedu li ribu?

– Naravno – odgovaraju u glas.– I ribu i riblju čorbu. Stara je dilema koje su sve vrste ribe potrebne za dobru čorbu? Sad svako priprema na svoj način, tako da su se pravila i stari recepti odavno izgubili.

Za razliku od nekih drugih zanimanja, ovo se neće ugasiti, jer stiže podmladak. Jedan od njih je i naš sabesednik Miroslav Đukić. Za sebe kaže „da je Zemunac od glave do pete”, voli Dunav, druženja sa kolegama, voli ribolovačke priče i nikad ne zadirkuje namrgođene ribare koji se, katkad, vrate sa pocepanom mrežom. Ni njemu ni ostalima nije po volji što u aprilu i maju ne mogu da love pojedine vrste ribe, ali zakon je zakon i oni ga poštuju, nadajući se boljim danima. Kad ih pitate da li im se isplati ono što rade, imaju ovakav odgovor:

– Volimo što smo alasi, Dunav nam je u venama. Od ribarenja se niko nije obogatio, ali nije ostao ni gladan.

Tekst i fotografije

Apatinsko „ribarsko bratstvo”

U studiji „Apatinski alasi” autora Tomislava Šimunovića postoji podatak da je ovo mesto na Dunavu krajem 18. veka imalo 200 profesionalnih ribara. Čak im je i austrijski car Franc Prvi 1830. dodelio isključivo pravo da organizuju ribolov na Dunavu od Mohača do Oršave, u Đerdapu, sada u Rumuniji. Godine 1876. formirali su udruženje „Ribarsko bratstvo”. Pred Drugi svetski rat ovde je radilo 500 ribara, a 1927. su imali godišnji ulov od 1.500 tona dunavske ribe.

Dobra zarada od kavijara

Sve do izgradnje hidroelektrane „Đerdap 1”, Donji Milanovac je bio prepoznatljiv i po alasima. Hroničar ove varoši Jovica Orlović zapisao je da su godišnje lovili i do 15.000 kilograma bele i ikronosne ribe (morune, jesetre, pastruge). Ostale su fotografije o ulovljenoj moruni od 200 kilograma, dužine dva metra. Dok nije izgrađena prva đerdapska elektrana, ovde je radilo oko 160 alasa. Ribarska brigada je skoro pola veka spravljala prilično skupocen i veoma traženi crni kavijar od kojeg su finansijsku korist imali ribari i Zemljoradnička zadruga „Sloga”.