Sakašvili slavi, problemi ostaju

TRAGOM VESTI
Gruzijski predsednik Mihail Sakašvili dobio je još jednu veliku bitku. Njegova partija Jedinstveni nacionalni pokret do nogu je potukla sve protivnike na nedeljnim parlamentarnim izborima. Sa više od 60 odsto osvojenih glasova i opozicijom razbijenom u paramparčad „sakašvilijevci” su na samoj granici da dosegnu i, takozvanu, ustavnu (dvotrećinsku) većinu u parlamentu. Ukoliko im to pođe za rukom, mlađani Miša, kako svom šefu države tepaju Gruzini, mogao bi bez mnogo okolišanja sebe da proglasi i za – cara.

Sakašvili je na vlast došao u „revoluciji ruža” 2003. Bio je to, posle srpskih dešavanja u oktobru 2000, drugi „dobro obavljen posao” američkog finansijskog magnata Džordža Sorosa i njegove ekipe. Žiteljima bivše sovjetske severnokavkaske republike u to vreme je već svega bilo preko glave, a posebno nemoćnog predsednika Eduarda Ševardnadzea. Nezadovoljstvo je bilo taman toliko da je uz adekvatnu finansijsku pomoć sa strane promena vlasti bila samo pitanje tehnike. A prosečnom Gruzinu sa mesečnim prihodom manjim od pedesetak dolara svaka promena izgledala je kao otvaranje vrata za bolju budućnost.

Nažalost, nade su brzo raspršene. Sakašvili, zauzet učvršćivanjem sopstvene vlasti, kao da je zaboravio na probleme sugrađana. Prvo, nije uspeo ponovo da objedini zemlju koja je po raspadu SSSR-a upala u haos separatizma. Od tri pobunjene republike – Adžarije, Abhazije i Južne Osetije – pod vlast Tbilisija je vratio tek onu prvu, i to vojnim merama. Za ostale dve rešenja, jednostavno, nema.

Sakašvili nije uspeo ni u drugoj stvari. Iako se gruzijanska ekonomija smatra za jednu od brzorastućih, običnom življu to malo znači. Sirotinja je i dalje reč koja se najčešće pominje. A upravo na tom planu trebalo je nešto učiniti. Gruzija, naime, i danas, umesto da još aktivnije razvija sopstvenu proizvodnju i sama sebi kroji kapu, zavisi od para koje pristižu iz budžeta SAD. A te pare, kao i u većini sličnih situacija, umesto u poboljšanje standarda građana, odlaze u džepove malog broja najbogatijih Gruzina.

Ipak, najnerešiviji problem za Sakašvilija ostaje to što on i dalje nije partner na kojeg bi strani investitori mogli u potpunosti da se oslone. U vidu imamo, pre svega, činjenicu da bez stabilne Gruzije nema ni stabilnih koridora za protok gasa i nafte iz centralne Azije ka uvek gladnim potrošačima u Evropi i dalje preko Atlantika. A upravo na tu kartu igrali su finansijeri sa zapada koji sada sve učestalije podsećaju da se kraj čekanju bliži i da je došlo vreme za vraćanje dugova.

Od trenutka dolaska Sakašvilija na vlast i njegovi sledbenici se suočavaju sa sve više razočarenja. „Vlast ga je izmenila, postao je neprijemčiv za bilo kakvo drugačije mišljenje, a rukovođenje državom poverio je kliki najbližih saradnika”, tvrde mnogi i upozoravaju: „Sve to vodi ka ‘upravljanoj demokratiji’”.

Činjenica je da se Gruzija, ne svojom voljom, našla u kleštima između Rusije i SAD. I jedna i druga strana pokušavaju da kavkasku republiku podrede sopstvenim strateškim interesima – vojnim i ekonomskim. Amerikanci su svesni da bi odustajanjem od usisavanja Gruzije u NATO ugled Brisela bio opasno ugrožen. Pogotovo sada kada se alijansa sve više suočava sa protivtežom u vidu rusko-kinesko-indijskog ekonomskog savezništva, koje bi veoma lako moglo da se pretoči i u vojno.

Sa druge strane, posle nesrećnog raspleta na Kosovu, Rusija koja je krupnim koracima stupila na put povratka u sferu supersile, sebi ne sme da dozvoli još jednu sličnu packu od strane Amerikanaca. Bio bi to kraj strateškim ambicijama Moskve. Njeni glavni aduti zato ostaju Abhazija i Južna Osetija, ali i prilično neusaglašena Evropska unija.

Sakašvili je i sam svestan muka koje mu predstoje, kao i toga da mu je ugled u narodu u odnosu na 2003. opasno opao. Ipak, rezultat nedeljnih izbora tumači kao – „još jednu pruženu šansu”. Tako, naravno, ne misle i njegovi protivnici koji već ulažu prigovore na kompletan izborni proces. Prema njihovim tvrdnjama, tokom izborne kampanje na kandidate opozicije vršen je pritisak, birači su potkupljivani, a ceo državni aparat bio je u službi propredsedničkog Jedinstvenog nacionalnog pokreta.

Ostaje da se vidi da li će gruzijski predsednik, u slučaju glasnijeg negodovanja opozicionara, ponovo primeniti silu radi dokazivanja da je samo on u pravu. Kao što je to učinio u novembru prošle godine.