Trajne veze između Srba i Rumuna

Od našeg dopisnika
Bukurešt, 12. maja – Pre neki dan rumunski predsednik Trajan Basesku je ponovo izričito naglasio da Rumunija, članica NATO-a i EU, ne namerava, ni pod kakvim uslovima, da promeni svoj stav oko nepriznavanja nezavisnosti južne srpske pokrajine Kosovo.

Ima dosta njih u svetu, pa i kod nas, koji se čude ovakvom ponašanju Rumuna, ne razumeju izvorište za ovakvu odlučnu podršku koju Bukurešt daje Beogradu. Jer, u suštini, u savremenom površnom i žurnom svetu niko nema vremena da baci pogled i na protekle vekove pa da vidi, recimo, šta to toliko povezuje dve susedne zemlje i njihove narode.

U tom pogledu kalendar može, zaista, da bude dobar savetodavac. „Politika” saznaje da se u dvema prijateljskim prestonicama ne slučajno razmišlja o tome kako da se ovog proleća što adekvatnije obeleži 145. godišnjica uspostavljanja zvaničnih diplomatskih odnosa između Srbije i Rumunije. Nema sumnje da bi to moglo da pokaže današnjim generacijama nešto što se ispušta iz vida ili zanemaruje kada se razmišlja o trajnim vezama između Srba i Rumuna.

Prenesimo se u vreme oko 1860. Srbija i Rumunija (tada ujedinjene kneževine) još nemaju punu nezavisnost. Još su vazali Porte. Za sve što se u njima radi treba da se traži saglasnost Porte. Čak i njihovi međusobni odnosi treba da idu preko Porte. Tako ona zahteva. Naravno, Beograd i Bukurešt se bune. Usklađuju svoje međunarodne akcije. Rade solidarno zajedno. Krajem 1862. izbija čuveni diplomatski skandal poznat kao „tranzit oružja za Srbiju”. Rusija šalje Srbiji, preko rumunske teritorije, velike količine oružja. Danima i posve noćima, konvoj od stotinu kola, koja vuku volovi, prevozi preko Rumunije 40.000 pušaka, velike količine municije i drugih vojnih potrepština za srpsku vojsku. Turska, Austrija i Engleska se protive tome i od Bukurešta zahtevaju da ne dozvoli naoružavanje slobodarske Srbije.

Tadašnji rumunski vladar Aleksandru Joan Kuza, koji je 1859. ujedinio Vlašku i Moldaviju u jednu državu, ostaje nepokolebljivo na strani Srba. On piše knezu Mihailu Obrenoviću: „Iako ova situacija znači izvesnu opasnost po mene, ipak smatram da je to srećna prilika da ispoljim nezavisnost Rumunije i da ocenim snažne simpatije koje sam stekao.” Knez Mihailo uzvraća: „Vaše ponašanje potvrdilo je prijateljske odnose između dva naroda, koje toliki zajednički interesi čine da budu međusobno solidarni.”

Jedan od privlačnih eksponata Nacionalnog muzeja istorije u Bukureštu jeste pozlaćena sablja koju je knez Mihailo poklonio rumunskom vladaru A. J. Kuzi sa urezanom posvetom: „Pouzdanom prijatelju u nesigurnim vremenima”...

Još za vreme kneza Miloša Obrenovića, tamo negde oko 1830, postojali su diplomatski kontakti između Beograda i Bukurešta. Dve zemlje su povremeno slale jedna drugoj svoje predstavnike „za vezu”. Oni su se tada zvali „diplomatski agenti”. Ali pravih diplomatskih odnosa, u njihovom modernom značenju, nije bilo.

Varničavi događaji iz 1862. privukli su veliku pažnju rumunskog naroda. G. G. Floresku, jedan od autora istorijskog toma „Diplomatska predstavništva Rumunije”, piše, na 138. stranici: „Zbivanja u Srbiji posebno su interesovala i naprednu rumunsku javnost, koja je pratila zajedničke linije usmerene na sticanje nezavisnosti obeju zemalja. U tim uslovima, kako bi se obezbedile direktne diplomatske veze između dveju država, veze svojstvene jednoj spoljnoj politici sa zajedničkim ciljevima, nametalo se neizostavno osnivanje diplomatske agencije ujedinjenih kneževina u Beogradu i odgovarajućih srpskih diplomatskih struktura u Bukureštu.”

Tako posle razmene pisama sa srpskim vladarom, Aleksandru Joan Kuza šalje u Beograd u proleće 1863. iskusnog Teodora Kalimakija, koji je dotle zastupao zemlju kod Porte. Njega najpre prima srpski ministar spoljnih poslova Ilija Garašanin, s tim da se ovaj potom sretne i sa knezom Mihailom i uruči mu svoja akreditivna pisma.

U Bukurešt stiže, pak, Kosta Magazinović, dotadanji savetnik srpskog Kasacionog suda. Sve je obavljeno shodno predviđanjima principa uzajamnosti. Naravno, Turska se bunila. Bunio se i Beč.

Rumunska istoriografija naglašava da se u ono vreme Beogradu poklanjala prvostepena pažnja. Diplomatska misija u Srbiji bila je tek treće rumunsko predstavništvo u inostranstvu – posle onog u Turskoj i Francuskoj.

Dakle, prolećni meseci 1863. uzimaju se kao datum uspostavljanja punih, redovnih diplomatskih odnosa između Srbije i Rumunije, koji posle toga nikada nisu bili prekidani.

Dva diplomatska predstavništva su bila uvek plodna spona u prijateljskim odnosima između Beograda i Bukurešta. Pomenućemo da je već 20. januara 1868. njihovom zaslugom bio zaključen prvi „srpsko-rumunski vojni ugovor” u čijoj je preambuli pisalo: „Ugovor o tesnoj alijansi i intimnom savezu jeste najsigurniji garant prosperiteta dveju nezavisnih zemalja.”

Tokom nastalih burnih decenija evropske istorije, Srbija i Rumunija su se često našle rame uz rame, deleći istu sudbinu. Ovim povodom pomenućemo samo još jednu istorijsku činjenicu koja se kod nas često ispušta iz vida.

U proleće 1941, posle sloma kraljevske Jugoslavije, Hitler je pozvao sve jugoslovenske susede da uzmu po parče naše teritorije. Musolinijeva Italija, hortistička Mađarska i borisovska Bugarska halapljivo su zgrabile komade naše teritorije. Jedino je tadašnji rumunski vođa, maršal Jon Antonesku, iako i sam fašističkog kova, odbio Hitlerovu ponudu da zaposedne jugoslovenski deo Banata, sve do Pančeva. Hitler je bio ljut na njega zbog toga, ali ovaj nije hteo ni po koju cenu ni pedalj naše zemlje.