Koja je adresa Marka Đurića

Direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju kaže da je Srbija spremna za sporazum kojim će autonomnoj pokrajini garantovati najviši stepen autonomije, u skladu sa evropskim i svetskim standardima. Zvuči nešto poznato: više od autonomije, manje od nezavisnosti.

Beograd je ovu formulu ponudio još marta 2005, posle upozorenja međunarodne zajednice da se ne zna šta hoće. Ponuda nije prihvaćena. Deset godina kasnije, pomenuti Đurić je posle potpisivanja Briselskog sporazuma o Zajednici srpskih opština, energetici, telekomunikacijama i Parku mira dao onu antologijsku, sportskim rečnikom saopštenu izjavu: „Srbija je pobedila sa 5:0”. Još trpimo posledice pobede.

Kome pada na pamet da nudi rešenje koje je arhivirano kao neostvarljivo? Ako je kupovina vremena, uputnije bi bilo poslušati stare Latine: „Mudar je onaj koji zna pametno da ćuti”. Ako je kompenzacija za poraz ideje o razgraničenju, bolje smišljati nešto novo nego se vraćati na plan koji jednostavno nema šanse.

U nedostatku inventivnosti, moguće i hrabrosti, Beograd se drži formula od kojih nema nikakve koristi, ali njihovi autori su uvereni da lepo zvuče.

Čemu recimo služi poštapalica „takozvano Kosovo”? Smišljena je kao lingvistička panaceja koja ne samo da nama daje za pravo, već i osporava činjenično stanje, pruža lažnu utehu da stvari na terenu nisu takve kakve jesu. Kažeš takozvano, spereš sve sa sebe i kao da si pobedio. U suštini imaš ozbiljan problem sa stvarnošću.

Predsednik Srbije apeluje da se izađe iz kosovskog mita i da se suoči sa bolnim istinama, ali dežurni redari političke korektnosti uporno ga sabotiraju tvrdeći da smo okruženi „takozvanom” stvarnošću. Biće da je suočavanje sa mitovima na koje poziva predsednik najupečatljiviji primer „takozvanog”.  Takozvana normalizacija, takozvano suočavanje sa prošlošću i takozvano pomirenje. Sve je samozavaravanje i fikcija skrivena u jednoj reči.

„Takozvano Kosovo” ušlo je u vokabular branitelja srpske istine koji umišljaju da time čine neku veliku patriotsku uslugu svojoj zemlji. „Takozvano” se uselilo u ovdašnji život u vremenima Slobodana Miloševića. Sećate se događanja naroda  i grupica šetača iz takozvane opozicije, a sve se završilo takozvanim 5. oktobrom.

Kada Aleksandar Vučić kaže da je „Kosovo nemačko čedo” i da će sto puta ponoviti da nema priznanja nezavisnosti, onda pravovereni tabloidi sami dodaju takozvano. Direktor kancelarije za KiM nikada ne propusti da o Kosovu govori kao o takozvanom.

Termin se subverzivno koristi stvarajući dilemu: da li je i konflikt takozvani? Kako jedna fikcija (Kosovo) u stvarnosti istovremeno može da bude „crna rupa ljudskih prava”. Kako je moguće da fiktivna država tako ozbiljno preti Srbiji u realnom svetu?

Ako bi već hteli da budu dosledni, onda bi retorički gimnastičari morali da pišu, ili kažu: Vučić polemisao sa „takozvanim predsednikom takozvanog Kosova i takozvanim premijerom takozvanog Kosova koji zahtevaju da Srbija prizna takozvanu nezavisnost. I još: takozvane države Zapada koje su priznale takozvanu nezavisnost nastavljaju da promovišu takozvanu međunarodnu pravdu i takozvano međunarodno pravo koje su same ispisale. Kako zvuči? Moćno.

Pojam takozvano je, sasvim očekivano, već dovodio do diplomatskih prepucavanja. Kada je američki ambasador Kajl Skot izjavio da za njegovu vladu Kosovo nije „takozvano” već suverena država, i uzdržaniji predsednik nije odoleo: Šta god da su Kosovo i njegova vlada za SAD i ambasadora Skota, za nas je to takozvana vlada i takozvana država.

Šta su oni koji žive u takozvanoj državi? Takozvani građani, Albanci i Srbi? Ne, kažu zvaničnici u Beogradu, i jedni i drugi su stvarni stanovnici (takozvane – prim. autora) južne pokrajine Srbije. To što ponekad nekome iz Beograda u Prištini zabrane da uđe na Kosovo samo je fikcija jer se uistinu radi o takozvanoj granici, takozvanim pasošima i ličnim kartama, takozvanom aerodromu „Adem Jašari”.

Bilo bi logično da Kosovare niko ne pregleda i ne legitimiše u njihovoj matici zemlji, ali to je takozvana stvarnost. Iz vizure Beograda, izgleda da tamo na jugu žive samo neki sartrovski „lebdeći ljudi” koji ne znaju da li su takozvani ili stvarni. Žive na postojećoj teritoriji nepostojeće države.

Takozvano se koristi za omalovažavanje, potcenjivanje i vređanje. Politika je surova disciplina, države ponekad i ratuju, ali ponižavanje protivnika nikada nije bilo znak viteštva, ponajmanje predvorje pomirenja.

Takozvano je providan i u krajnjoj liniji besciljan pokušaj da se pobegne od stvarnosti.  Stvara lažni utisak superiornosti koju je Srbija plaćala teškim a ne „takozvanim” cehovima. Da li takozvanim parama otplaćujemo dugove takozvane države? Kako da objasnimo da su takse takozvane države više nego stvarne?

Zašto se diže tolika prašina oko vojske Kosova kada je i ona takozvana? Da li ustaše obučavaju Šiptare za napad na granice Srbije, kako grmi jedan tabloid? Šta je tu stvarno, a šta takozvano?

Onda se ljutimo kada na dan uvođenja carina Srbiji od 100 procenata prištinski „Zeri” objavi naslov: „Pozdrav s ljubavlju od ’takozvanog’ Kosova, STOP 100 odsto”.

Samozaluđivanje dovodi do apsurda. Sputnjik piše da bi, zbog neke peticije intelektualaca, Francuska mogla da povuče priznanje Kosova.  Srbi se raduju takozvanoj informaciji.

Ćuti i stisni zube. Vidi šta još može da se izvuče i ne traži saveznike u verbalnim iluzijama. Vlasti u Prištinu su stvarne, koliko i kosovski dijalog u Briselu. Koliko i Trepča ili Gazivode.

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista